• Култура

Једна једина – угравирана у вечност

1 min read

5 година ‎ ИН4С

Исидора Жебељан

Ако нисте из света класичне музике или је нисте познавали, остаје вам да јурите по њеној биографији која је сачињена од епизода које неко не би остварио ни за десет живота. А она га је остварила за тај свој један, кратки – каже за Данас писац и колумниста Недељника Бранко Росић.

Он је претпоследњи пут Исидору срео у резиденцији Британске амбасаде где је свирала поводом онлајн краљичиног рођендана.

– Био је то њен последњи концерт и био је краљевски. Као панкер и рокер, схватио сам шта је музичка генијалност некога из другачијег жанра. Свирао је истог дана на истом месту један условно речено рокенрол бенд, врло добар бенд, американа, али ту ништа није било од оригиналности. Све је то добро, али тога има свуда по свету. И онда стиже Исидора, стиже порција генијалности када је она засвирала… Видите шта је генијално и зашто је она „Једна и једина“. Видите шта је оригиналност. И зашто је она први српски композитор кога свира оркестар ББЦ-ја. Како се спаја традиција, како се нешто као фолк преточи у минијатурни диксиленд, па заокружи класиком. Мени је тешко да пишем, јер нисам експерт. „И класику воли онај ко разуме“, каже Бајага, али ја сам тог поподнева разумео њену „класику“ и зашто је то класика и зашто је то вечно – констатује Росић.

Према његовим речима, Исидора је била дивна, духовита особа, стога му је, како прича, сметало што јој новинари досађују постављајући јој ефемерна дневнополитичка питања.

– Она је била дивна особа. Невероватно духовита. Написао сам и за Недељник колико сам мрзео што је новинари приводе да прича о дневнополитичким темама. Јер политика и политичари су једна пролазна појава. И банална појава. Али код нас, нажалост, прецењена јер нам уништавају живот. Али замислите колико је глупо да су Исидору питали о програму Боже Ђелића. Колико је то пасе и безвезно. Или да она прича о Ђуки. Јер они су инстант појава, али нам трајно уништише животе. А један дивни, велики живот је завршен. Онај од дивне Исидоре Жебељан… Само што је она за разлику од њих угравирана у вечност – закључује Бранко Росић.

Катарина Јовановић, оперска певачица која је сарађивала са Исидором Жебељан, каже да јој ових дана стално навиру тренуци који је везују за њу, да има осећај да се сећа свега.

– У последњих неколико дана присећам се тренутака који ме везују за Исидору. И имам утисак да се сећам свега! Чега се прво сећам? Прво се сећам како сам у Лондону на студијама певала Исидорине Руковети, и сећам се да су ноте биле фотокопија рукописа. Исидорин рукопис! Колико сам била нервозна! Затим се сећам невероватног и скоро непознатог осећаја припадности неком ширем, бољем свету док сам слушала њену оперу „Зора Д.“… Сећам се разговора о Исидори са Паунтнијем и Порцелијном. Колико су је поштовали и волели. Дивили се аутентичности талента, лакоћи са којом је носила велики интелект. А сви заједно дивили смо се тој невероватној слободи. Сећам се проба за њену оперу „Две главе и девојка“. Колико нам је било лудо забавно и немогуће тешко. Каква прича, каква музика! И на крају свега, а у ствари на самом почетку свега, сећам се звонкости њеног смеха и слободни њеног плеса. Увек је плесала на пробама.

Последње чега се сећам је извођење композиције „Кад је Бог стварао Дубровник“ на Трибини, пре скоро тачно годину дана. На концерту смо дело извели два пута за редом, јер нам је тако било забавно. И плесали смо, заиста смо плесали, и ми на сцени, и Исидора у публици. И смејали смо се, заиста смо се смејали, у својој истинској слободи и вечитој борби против смрти – испричала је Катарина Јовановић за Данас.

Исидора Жебељан била је уметница отворених погледа, радозналог ума, стварала је и онда кад није писала ноте, када је говорила о томе како мисли своју музику. Није јој био проблем да објасни како су на њу,, која се бави уметничком музиком, у синергији утицали Прокофјев, Пистолси и Меднес, да је у младости излазила у култни андерграунд клуб „Академија“ и да је у њу утиснут дух овог места.

Сликар Урош Ђурић каже за Данас да је он Исидору Жебељан и многе људе који су сржи савремене културе, познавао са улице, и да им је заједничка била мериторност, која им је усађивана од школских дана.

– Ја сам све те људе који су у самој сржи савремене културе код нас познавао са улице. Ми смо сви деца улице, глуварења и лутања. Таквог смо били духа и такве опредељености. На крају се испоставило да смо тако наступали и у животу и у раду. Ми нисмо познавали границе између званичне и алтернативне културе. Нама је то било небитно. Оно што нам је био кључ, чему смо се поверавали најешће је била мериторност. Она нам је усађивана још од школских дана и квалитет који не познаје границе. И у том смислу били смо деца епохе лишена предрасуда. Оно што ће мени лично највише недостајати Исидориним одласком је управо то да неочекивано налећемо једно на друго. Јер ми смо читавог живота налетали једно на друго. И било је импресивно, претпостављам и обострано, докле смо добацивали, јер ми нисмо имали јасне циљеве него смо само желели да у ономе у чему смо досегнемо сопствене идеале… Мислим да смо ми и даље, као личности, остали ти дрифтери, ти лутајући духови по улицама света – констатује Урош Ђурић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: