Jedini u Evropi: Pavle ima autizam, a osvaja medalje na trkama u regularnoj konkurenciji

Nema te trkačke staze, puta koji je prepreka za Pavla Mirovića (19), što potvrđuje i puna soba medalja sa raznih trka i polumaratona.

Ako sada očekujete priču o mladiću koji ne odustaje, o beskonačnim treninzima, ovo je i više od toga.

Jer ceo Pavlov život, svakodnevni život, kao i njegovih roditelja, je trka i to sa preponama – Pavle je sa osam godina dobio dijagnozu dečjeg autizma.

Ova bolest, o kojoj medicina još uvek ne zna mnogo, povlači za sobom brojna ograničenja, ali ne i za Pavlove roditelje. Čim su shvatili da je njihov sin, iako gotovo potpuno neverbalan, neverovatno uporan i izdržljiv na trkačkoj stazi, usmerili su ga na sport.

Rezultat? Pavle je danas jedini mladić u Evropi koji sa dijagnozom autizma istrči i polumaraton i maraton i osvaja medalje i u regularoj konkurenciji. A svakodnevni treninzi pomogli su u smanjivanju agresije čemu su, inače, deca sa autizmom sklona.

U ispovesti za Globalnu mrežu, Dragana Mirović, Pavlova mama, govori o njihovom putu od momenta kada je primetila da (mlađi) sin ima razvojne probleme, do pravljenja dodatnih polica u stanu za njegove medalje.

– Pavlu je dečiji autizam- dijagnoza F84, formalno dijagnostikovan u osmoj godini. Praksa je da se ne daje definitivna dijagnoza dok se na završi rani razvojni period, sve pre toga su bile radne dijagnoze. Ali davno pre toga, već negde u trećoj godini bilo je skoro izvesno da je to autizam – kaže Dragana Mirović i vraća se na period kada je i sama posumnjala da nešto nije u redu.

Pavle je, kaže, bio urednog razvoja – gukao je, podizao se na noge, sa devet meseci je već hodao. Sa godinu i po dana počinje da menja navike u ishrani, da postepeno izbacuje jednu po jednu vrstu hrane.

– Negde oko druge godine, i dalje nije pričao, ali to me nije uzbuđivalo, jer je i stariji sin, urednog razvoja, kasno progovorio. Međutim, primetila sam da nešto što smo radili kao rutinu, izgleda drugačije. Na primer, izlazak napolje. Obično spremim njega, pa sebe, stavim ga u kolicica i on čim vidi da ga spremam, zna da ćemo napolje i radostan je. Ali, kada sam mu nekoliko puta rekla da idemo napolje, bez priprema, videla sam da ne pokazuje znake da me uopšte čuje. Odmah smo krenuli kod logopeda i defektologa, uradili smo mu analizu sluha. Sluh je bio dobar i postalo je jasno da je u pitanju razvojni problem, samo što nismo bili svesni kolike su razmere tog problema- navodi Dragana Mirović.

Period od konstatovanja da dete ima problem, pa do davanja definitivne dijagnoze za roditelja je, dodaje, najteži.

Prvo, nisi načisto, jer stručnjaci daju oprečna mišljenja- jedan kaže da je dete razmaženo, drugi da je u pitanju ozbiljan problem, a ti ne znaš kako da se postaviš.

– To je jedan vrlo nesrećan period za roditelje, a mislim i za dete. Mi smo kao roditelji sve živo probali, od nekih alternativnih metoda, do raznih analiza u inostranstvu, dovodili doktorku iz Izraela ovde. To je užasno mučno, jer kad god nešto probaš, ma koliko u to verovao ili ne, uvek imaš nadu, posmatraš dete netremice čakajući taj klik da se on vrati u normalne tokove. U stvari, momenat gde smo se mi kao porodica izvukli, jeste momenat kada smo prihvatili dijagnozu. Ti kad prihvatiš da je to stanje takvo, da su mali detetovi koraci zapravo ogromni, tebi se život potpuno promeni. To je prekretnica- ističe Pavlova mama.

Svaka faza odrastanja nosi posebne izazove, a oko 11, 12. Pavlove godine to je bila pojačana agresija. Teško su izlazili na kraj sa njom, sve dok ga nisu usmerili na sport.

Pavlov otac, fizički dosta aktivan, u vreme kovida, pošto su dobili dozvolu da Pavle može da izlazi, počeo je da ga vodi na Košutnjak da trče.

– Vrlo brzo je muž video da Pavla ne može da stigne! Tada smo shvatili da je zaista talentovan za sport- kaže Dragana i dodaje:

– Pavle danas ide tri puta nedeljno na individualne treninge, uglavnom treninzi snage i kondicije, i član je kluba Trkač 011, gde su deca bez razvojnih problema, osim jednog momka, ali on nema intelektualne teškoće. Pavle je osvojio srebro u regularnoj seniorskoj konkurenciji na Dunavskom polumaratonu u Apatinu, to je 21 kilometar. Učestvovao je posle toga i na Beogradskom maratonu i tu smo videli da on ima zaista veliki potencijal, pogotovu što je jedini sa tom dijgnozom, mislim čak i u Evropi, a istriči tolike deonice.

Pavla na takmičenjima prati Branko Hrnjaz, koji mu je sparing partner, dok u klubu Trkač 011 radi pod nadzorom čuvenog atletskog trenera Deska Gajića i pomoćnog trenera Ivane Vasilić.

– Ako ne bi trčao sa nekim, odlutao bi. Sa Brankom trči kad su te velike trke. Mi pokušavamo, već nekoliko godina, da ga ubacimo u paraolimpijsku priču, ali to je ovde trenutno nemoguć poduhvat – priča Dragana.

Naime, rade na tome da Pavlu obezbede lincencu i kategorizaciju kako bi mogao da se takmiči na paraolimpijadi. Međutim, roditelji, odnosno fizička lica, ne mogu da komuniciraju sa Međunarodnim paraolimpijskim komitetom, a naš komitet nije upoznat sa procedurama jer prvi put imaju potencijalnog člana sa ovakvim intelektulanim oštećenjima.

– On bi mogao da se takmiči na tim takmičenjima u kategoriji T20, pa čak i T21, što su baš teška oštećenja, međutim, mi ne možemo da prođemo proceduru, jer sa tim niko iz našeg paraolimpijskog komiteta nije upoznat. Oni uglavnom rade sa telesnim invaliditetima, evenutalno Daunov sindorom, i njima je nepoznanica procedura koju je potrebno proći da bi se dobila ta kategorija T20- intelektualne teškoće. Ovde u Srbiji nema lekara koji su ovlšćeni da daju te licence. Izgleda da ćemo morati to preko Hrvatske da radimo- navodi Dragana.

Pavle je pre nekoliko dana, drugi put zaredom, pobedio na Otvorenom prvenstvu Srbije u paraatletici u Kruševcu, u trci na 5000 metara.

Pet kilometara je istrčao za 25 minuta i tako postavio lični rekord.

Autor: Katarina Blagović

Izvor: Globalna mreža