Нема те тркачке стазе, пута који је препрека за Павла Мировића (19), што потврђује и пуна соба медаља са разних трка и полумаратона.
Ако сада очекујете причу о младићу који не одустаје, о бесконачним тренинзима, ово је и више од тога.
Јер цео Павлов живот, свакодневни живот, као и његових родитеља, је трка и то са препонама – Павле је са осам година добио дијагнозу дечјег аутизма.
Ова болест, о којој медицина још увек не зна много, повлачи за собом бројна ограничења, али не и за Павлове родитеље. Чим су схватили да је њихов син, иако готово потпуно невербалан, невероватно упоран и издржљив на тркачкој стази, усмерили су га на спорт.
Резултат? Павле је данас једини младић у Европи који са дијагнозом аутизма истрчи и полумаратон и маратон и осваја медаље и у регуларој конкуренцији. А свакодневни тренинзи помогли су у смањивању агресије чему су, иначе, деца са аутизмом склона.
У исповести за Глобалну мрежу, Драгана Мировић, Павлова мама, говори о њиховом путу од момента када је приметила да (млађи) син има развојне проблеме, до прављења додатних полица у стану за његове медаље.
– Павлу је дечији аутизам- дијагноза Ф84, формално дијагностикован у осмој години. Пракса је да се не даје дефинитивна дијагноза док се на заврши рани развојни период, све пре тога су биле радне дијагнозе. Али давно пре тога, већ негде у трећој години било је скоро извесно да је то аутизам – каже Драгана Мировић и враћа се на период када је и сама посумњала да нешто није у реду.
Павле је, каже, био уредног развоја – гукао је, подизао се на ноге, са девет месеци је већ ходао. Са годину и по дана почиње да мења навике у исхрани, да постепено избацује једну по једну врсту хране.
– Негде око друге године, и даље није причао, али то ме није узбуђивало, јер је и старији син, уредног развоја, касно проговорио. Међутим, приметила сам да нешто што смо радили као рутину, изгледа другачије. На пример, излазак напоље. Обично спремим њега, па себе, ставим га у колицица и он чим види да га спремам, зна да ћемо напоље и радостан је. Али, када сам му неколико пута рекла да идемо напоље, без припрема, видела сам да не показује знаке да ме уопште чује. Одмах смо кренули код логопеда и дефектолога, урадили смо му анализу слуха. Слух је био добар и постало је јасно да је у питању развојни проблем, само што нисмо били свесни колике су размере тог проблема- наводи Драгана Мировић.
Период од констатовања да дете има проблем, па до давања дефинитивне дијагнозе за родитеља је, додаје, најтежи.
Прво, ниси начисто, јер стручњаци дају опречна мишљења- један каже да је дете размажено, други да је у питању озбиљан проблем, а ти не знаш како да се поставиш.
– То је један врло несрећан период за родитеље, а мислим и за дете. Ми смо као родитељи све живо пробали, од неких алтернативних метода, до разних анализа у иностранству, доводили докторку из Израела овде. То је ужасно мучно, јер кад год нешто пробаш, ма колико у то веровао или не, увек имаш наду, посматраш дете нетремице чакајући тај клик да се он врати у нормалне токове. У ствари, моменат где смо се ми као породица извукли, јесте моменат када смо прихватили дијагнозу. Ти кад прихватиш да је то стање такво, да су мали дететови кораци заправо огромни, теби се живот потпуно промени. То је прекретница- истиче Павлова мама.
Свака фаза одрастања носи посебне изазове, а око 11, 12. Павлове године то је била појачана агресија. Тешко су излазили на крај са њом, све док га нису усмерили на спорт.
Павлов отац, физички доста активан, у време ковида, пошто су добили дозволу да Павле може да излази, почео је да га води на Кошутњак да трче.
– Врло брзо је муж видео да Павла не може да стигне! Тада смо схватили да је заиста талентован за спорт- каже Драгана и додаје:
– Павле данас иде три пута недељно на индивидуалне тренинге, углавном тренинзи снаге и кондиције, и члан је клуба Тркач 011, где су деца без развојних проблема, осим једног момка, али он нема интелектуалне тешкоће. Павле је освојио сребро у регуларној сениорској конкуренцији на Дунавском полумаратону у Апатину, то је 21 километар. Учествовао је после тога и на Београдском маратону и ту смо видели да он има заиста велики потенцијал, поготову што је једини са том дијгнозом, мислим чак и у Европи, а истричи толике деонице.
Павла на такмичењима прати Бранко Хрњаз, који му је спаринг партнер, док у клубу Тркач 011 ради под надзором чувеног атлетског тренера Деска Гајића и помоћног тренера Иване Василић.
– Ако не би трчао са неким, одлутао би. Са Бранком трчи кад су те велике трке. Ми покушавамо, већ неколико година, да га убацимо у параолимпијску причу, али то је овде тренутно немогућ подухват – прича Драгана.
Наиме, раде на томе да Павлу обезбеде линценцу и категоризацију како би могао да се такмичи на параолимпијади. Међутим, родитељи, односно физичка лица, не могу да комуницирају са Међународним параолимпијским комитетом, а наш комитет није упознат са процедурама јер први пут имају потенцијалног члана са оваквим интелектуланим оштећењима.
– Он би могао да се такмичи на тим такмичењима у категорији Т20, па чак и Т21, што су баш тешка оштећења, међутим, ми не можемо да прођемо процедуру, јер са тим нико из нашег параолимпијског комитета није упознат. Они углавном раде са телесним инвалидитетима, евенутално Даунов синдором, и њима је непознаница процедура коју је потребно проћи да би се добила та категорија Т20- интелектуалне тешкоће. Овде у Србији нема лекара који су овлшћени да дају те лиценце. Изгледа да ћемо морати то преко Хрватске да радимо- наводи Драгана.
Павле је пре неколико дана, други пут заредом, победио на Отвореном првенству Србије у параатлетици у Крушевцу, у трци на 5000 метара.
Пет километара је истрчао за 25 минута и тако поставио лични рекорд.
Аутор: Катарина Благовић
Извор: Глобална мрежа
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
