Један поглед на актуелни раскол у православној цркви: Русија брана Антихристу
1 min read
Сукоб Руске православне цркве и Цариградске патријаршије већ дуже је у жижи интересовања свјетске јавности, посебно оне вјерске. Овога пута преносимо текст архимандрита др Никодима Богосављевића о овој теми. Чланак је објављен на сајту Центра академске ријечи из Шабца.
–Опште је позната чињеница да су током читавог 20. века, а ево и на почетку 21, Цариградски патријарси део специјалног рата које САД воде против Русије. Разумљиво, активности Цариграда су уперене против Руске Православне Цркве, душе и срца руског народа и државе. Реч је о упадима на канонске територије ове Цркве, и најављено давање аутокефалности украјинским расколницима од стране Патр. Вартоломеја, наставак је политике његових претходника, који су давали аутономије Црквама Финске, Естонске, Летонске и Пољске.
Ако се има у виду да су и Цариград и Москва, патријарси Вартоломеј и Кирило, истог модернистичко-екуменистичког духа и вере (није у праву Ј. Холомогеров када Москву, супротно Цариграду, проглашава центром „канонски и догматски традиционалистичке конфесије“; в: Цариградска патријаршија на путу да постане центар НАТО-православља, Факти), онда би се активности Вартоломеја против РПЦ могле сматрати делом борбе за престиж на Истоку, борбе за „православног папу“, који треба да буде предводник Источне Цркве у предстојећим преговорима и унији са западном „црквом“ и папом. И Вартоломеј и Кирило су велики екуменисти и папофили, и неодлазак Руске Цркве на Крит се не може објаснити богословским неслагањем са организатором Критског лжесабора, попут Бугарске и Грузијске Цркве, већ пре политичким разлозима, јер су, подсећамо, предкритски документи прихваћени на СА Сабору РПЦ 2-3. фебруара 2016, да после тога никада од исте установе нису одбачени. Дакле, сви аналитичари одреда деловање Фанара своде на ову борбу за престиж на православном Истоку, што, међутим, представља само површину дубљег сукоба и процеса. Разлози за овај сукоб су, дакле, много старији и далекосежнији и своде се на престројавања и припреме за есхатолошку завршницу, која предстоји православљу, свим светским религијама и читавом свету.
У објашљавању и разумевању догађаја који следе, послужиће нам паралела политичких и верских власти државе и Цркве у Русији. Као што је Цариградска патријаршија, као што смо рекли, неодвојива од активности политичког врха САД, тако и Московску патријаршију треба посматрати као продужену, духовну руку државне власти у РФ. За ове друге ово је посебно разумљиво, ако се има на уму да су и политичка и духовна власт у Русији постављени од стране бољшевика. Наиме, после уклањања Св. Патријарха Тихона и постављања Сергија (Старгородског), сви патријарси и сви епископи, према тврдњи бившег оперативца КГБ-а М. Преображенског, сарадници су КГБ-а тј. ФСБ-а, укључујући и претходног Алексеја 2. и садашњег Кирила, којима су познати и сарадничка, шифрирана имена: Дроздов и Михаил. Отуда је разумљиво, да се Цариградска патријаршија односи према Московској, исто онако како се САД и Запад односе према РФ. Иако руска политичка, данас већ либерална и модернистички настројена, елита воли и жели Запад, јер своје породице, некретнине и новац настањује, школује, има и држи на Западу, њих Запад не жели за активне учеснике стварања Новог светског поретка. Зашто Запад не жели Русију, руски народ и руско православље у будућем новом свету? Зато што су Русија, руска држава, народ, вера и Црква предвиђени за уништавање. Зато је предстојеће давање аутокефалије дела тела руског народа и Цркве од стране Цариградског патријарха духовни увод у физички рат против Русије. И опет, ни мало случајно, тај рат, који у прекидима већ траје годинама, треба да отпочне у свој својој силини у Малорусији, Кијевској Русији, од бољшевика установљеној Украјини, која је темељ руске државности и црквености. Али, не само због тога да би се подрили темељи руског националног бића.
Данашња Украјина је део некадашњег Хазарског царства. У Јеврејској енциклопедији на руском пише да су оснивачи Кијева Јевреји. Хазарско царство је срушио син Св. Равноапостолне Велике књегиње Олге и отац Св. Равноапостолног Великог књаза Владимира, Велики књаз Свјатослав 964. године. Отада Јевреји, који су држали касу и у овом, као и у многим и у садашњем, Царству, живе за дан освете. Украјини је за то припремљена посебна улога. Њени председници државе и владе су Јевреји, велики број Јевреја, непропорционално броју становника, су чланови Раде, њоме владају јеврејски олигарси (додуше, као и у Русији). Украјина је по светости за Јевреје на другом месту, одмах иза Израела, јер је она средиште љубавичких рабина, па зато многи, као нпр. православни Јеврејин из Харкова, Едуард Ходос, Дњепропетровск назива Дњепрожидовск. Покренут је и нови пројекат Небески Јерусалим, где би се у четири области, од Одесе до Харкова, вратио велики број руских Јевреја из Израела, који су тамо отишли после рушења СССР-а (који је, према јавном признању А. Кедмија, срушен да би 2 милиона Јевреја својим пресељавањем одржао угрожен опстанак Израела) и тамо уложио свој капитал ради стварања центара трговине и менаџмента. Чак постоји резевни план пресељавања Јевреја у плодну Украјину, уколико би Израил, у најгорим сценаријима, пропао.
Дошли смо до кључног актера у целој нашој причи. То су љубавички хасиди, секта хабад, како их Е. Ходос назива, жидо-фашистичка секта. Они су господари свим горе поменутим чиниоцима: и политичком врху у САД и РФ, и Цариградској и Московској патријаршији. Они владају светом, држећи у својим рукама све банке, сва тајна удружења (чији су чланови врхушке САД и РФ), све политичке структуре, све медије, сву индустрију забаве. Тако смо стигли на почетак ове приче, која је увод у њен есхатолошки крај: Јевреји нису прихватили Исуса из Назарета за Месију (Христа), предали су га Римљанима да се разапне, и они данас, а заправо већ дуго, праве инфраструктуру за долазак њиховог лажног месије, који је, према хришћанском Откривењу звер – антихрист. И Јевреји, заправо њихова ционистичко-фашистичка елита, знају да једина сила „која сада задржава“ (2. Сол. 2, 7), и која може спречити или одложити (неизбежан, од Господа Исуса Христа проречен) долазак њиховог месије, – који ће бити син сатанин, јер су јудеји од богоизабраног, разапињањем Сина Божијег, постали сатаноизабрани народ – јесте Русија.
Упад Цариградког папе Вартоломеја на канонску територију РПЦ је почетак планираног уништавања Руске државе, Цркве и народа. Вероватно ће након Вартоломејевог проглашавања расколника за Аутокефалну УПЦ уследити и њено признавање за једину Православну Цркву од стране украјинског парламента и предавање јој свих црквених објеката, што ће, наравно, изазвати верске сукобе, у који ће се, опет највероватније, неизбежно – што је и крајњи циљ – умешати Русија. Ово уништавање неће и не може бити краткотрајно. Питање је да ли оно може бити потпуно. Као што је тајна слугу зла у њиховом господару – сатани, тако је и тајна Русије у њеном Господару – Господу Исусу Христу и покрову Пресвете Богородице. Тајна Русије је и у искупитељској жртви Св. Великомученика и Искупитеља Цара Николаја 2, чијом жртвом и молитвама Бог треба да Русији подигне новог Цара.
На почетку смо краја историје и света. Деловање, дакле, Цариградског патријарха против РПЦ јесте последица пада једанаест помесних Цркава у јерес после Критског вучијег сабора, а његова суштина је дуго, 2000 година, планирано и припремано разбијање и уништавања неуништиве, вечне Православне Цркве, чији је најбројнији и најсилнији део управо РПЦ.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Занимњиво је да је у “Србији” у броју од јула – августа 1973. године објављен чланак под насловом “Православље и масони”, где дословно стоји:
Сабор Грчке архиепископије је донео одлуку да хришћанин не може
бити слободни зидар – масон. Јерархија је обележола масонство као
окултну религију и отуда је сродна идололатрији. Текст одлуке једногласно
је усвојен и потписало је 65 присутних епископа дајући заклетву да нису
слбодни зидари и да “одбацују масонство као ритуалистичку
религију”.
Рачуна се да у Грчкој има између 10 и 30 хиљада масона. Пре две године је специјални одбор Синода препоручио овоме да одбаци масонство, али он није дејствовао до јануара ове године, када је напред цитирана одлука донета. Из те одлуке јасно произлази да Хришћанин не може бити масон.” (Види: “Србија” – “Serbia”, Број 131, јули – август 1973, Fruitland, Ontario, Canada).
Мислим да оваквим текстовима није мјесто на ИН4С.
И Московска и Васељенска патријаршија су наше, и до међубратског расцијепа није Нипошто смјело доћи.
Душан Буковић:
Припрема се универзална теократска држава или Ко су масони у Ватикану
У последње време врло често читамо о извесним свештеницима Српске православне цркве који показују склоност ка сталном попуштању и њиховој потчињености пред екуменистима и тзв. представницима нове „Универзалне теократске државе…” (Види: Robert Keith Spenser, The cult of the all-seeing eye, New York, 1964, стр. 13), коју припремају свемоћне идолатријске организације чаробњака међународне масонерије, римских католичких темплара, кабалиста и њихових моћних чланова великих финансијера и тзв. великих изабраника.
У вези с тим, сматрамо да ће бити од интереса за наше читаоце да је питање масонске инфилтрације у римској католичкој корпорацији добило неочекивани обрт када је „Масонски регистар Италије“ (Masonic Register of Italy) објавио списак својих чланова и датуме када су ступили у ложе. На списку се налазе 17 водећих корпоративних римских католичких бискупа и клерика.
Као први, који је ступио у корпоративну међународну идолатријску масонску организацију, наводи се надбискуп Августин Касароли ( 28. септембра 1957), који је имао кључни положај ватиканског секретара за иностране послове.
Следују: кардинал Баџио, префект бискупске конгрегације, надбискуп Бунини, аутор модернистичке мисе „novus ordo“, монсињор Маки, лични секретар Папе Павла VI, кардинал Вијо, ватикански државни секретар, монсињор Ловино, заменик уредника ватиканског дневника „Осерваторе Романо“, монсињор Бифи, префект папског латералног универзитета, и други…
Да бисмо илустровали овај списак навешћемо и датуме увођења у идолатријску организацију чаробњака међународне масонерије (Маsonic initiation date) извесних римских католичких корпоративних клерика:
Archbishop Agostino Casaroli, September 28, 1957 (secretary of Public Affairs of the Church);
Cardinal Sebastiano Baggio, August 14, 1957 (Prefect of the Congregation of Bishops);
Archbishop Annibale Bugnini, April 23, 1963 (principal architect of the „Novus Ordo” Mass);
Monsignor Pasquale Macchi, April 23, 1958 (pivate secretary of pope Paul VI);
Cardinal Jean Villot, August 6, 1966 (Vatican Secretary of State);
Cardinal Leo Suenens, June 15, 1967 (highest ranking prelate in „Catholic” Pentecostalism);
Cardinal Ugo Poleti, February 17, 1969 (Vicar of Pope Paul Vi for Diocese of Rome);
Monsignor Virgilio Lovino, July 4, 1958 (asst. Director of Vatican daily paper, „L ’Osservatore Romano”);
Monsignor Franco Biffi, August 15, 1959 (Rector of the Pontifical University of the Lateran);
Monsignor Mario Rizzi, September 16, 1969 (Prelate of Honor of Pope Paul VI);
Archbishop Mario Brini, July 13, 1969 (Secretary of Sacred Congregation of Oriental Church);
Monsignor Pio Vito Pinto, April 2, 1979;
Father Gottardi Alessandro, June 13, 1959;
Cardinal Michele Pellegrino, May 2, 1960 (Archbishop of Turin, Italy);
Monsignor Francesco Marchisano, February 4, 1961;
Father Noe Virgilio, April 3, 1961 (successor of Arch. Annibale Bugnini in the Vatican);
Bishop Fiorenzo Angelini, October 14, 1957…
Види: Еxpose the crisis in the Catholic church, The CDL, Arabi, La., 1981
Da se samo osvrnem krakow na ovo sto je ovi genije napisa ovako jak clank.
“–Опште је позната чињеница да су током читавог 20. века, а ево и на почетку 21, Цариградски патријарси део специјалног рата које САД воде против Русије. “
Mit ili realnost?
Kad se zna da Ruska Crkva skoro da nije ni zhivjela za vrijeme komunista od 1917-1995, pitanje je kako je ovaj strucnak dosa do ove “poznate chinjenice”da su Carigradski patrijarski dio specijalnog rata. Znaci laz!!! Ili izmisljotina. Fake news.
Dalje.. veli ovi Srucnjak da su Kazari imali drzhavu na “Данашња Украјина је део некадашњег Хазарског царства“.
Istina ili izmishlotina?
Koliko je istorije poznato KazarskinKaganat se prostira najsire do Donbasa regime I ono sto oni zovu danas NovoRusija. Kazari nijesu bili prisjutni na velikoj Vechini Danashne Ukrajine.
Znaci joshjedna notorna istorijska izmisljotina na koju je ovaj strucnjak poveza masone, razno kabale, Blajburg grupe I tako to…
Dalje nijesam chita, nije za zdrav um…
…ada sto ocekujes od dinarskih mitomana, bez mitove i legende lols
Латинизатори ЦГ и антиклерикалци да нам воде Цркцу у ЦГ,хаххаха!!!
Konacno neko da spomene ekumenizam i papofilstvo rpc koje je vidljivo iz aviona
A sta cemo sa nasim ekumenistima i papofilima
Prije neki dan naleceh na podatak da je nas mitropolit u kaliforniji 2007 iznio tvrdnju da je u jasenovcu stradalo 80000 srba
Pa vi vidite
Bilo kako bilo, taj cuveni „ekumenizam“je i dosao pravoslavlju glave!!! Pa i ruski patrijarh je veliki ekenista i Vartolomej takodje,kao i mnogi nasi vladike na celu sa patrijarhom Irinejom!!!Zato nas Bog kaznjava jer smo skrenuli sa pravoslavnog puta i ucenja Svetosavskog pravoslavlja!!!Znamo da su i Vlafika Nikolaj Velimirovic i Ava Justin Popovic bili protivu „ekumenizma“ koji su nasi najveci
Ucitelji Pravoslavlju!!!Nek nam je Bog u pomoc na ovom pogresnom.putu koji se zove EKUMENIZAM =JERES NAD JERESIMA!!!
Цар Јован VIII Палеолог је, као што се зна, преговарао и са Римом и са
представницима Базелског сабора. Посланство Базелског сабора, које су сачињавали
Јован Дубровчанин, Хенрик Менгер и Симон Фрерон, стигло је у
Цариград 24. септембра 1435. године.36 Са њима је допутовао и Христофор
Гаратони, папски нунције, са задатком да приволи Византинце папи Евгенију
IV.37 Базел је нудио значајне уступке у верском погледу и хитну припрему
помоћи Цариграду. Цар је у то доба био склонији да се приклони Базелу. Пошто
су базелски посланици прихватили све византијске захтеве, укључујући
и онај о обавезном папином присуству на сабору, сачињено је упутство за обе
стране у преговорима. Хенрик Менгер је децембра 1435. године кренуо да о
преговорима обавести Базел, а Христофор Гаратони, заједно са византијским
посланицима Јованом, Георгијем и Манојлом Дисипатима, упутио се у Рим.38
Пре него што ће ова посланства кренути на пут, цар је одржао један говор,
истичући у њему добробити од предстојећег сједињења Христових Цркава.
Том приликом је споменуо бројне народе на Западу, који поштују латинску
догму, али и бројне народе са њихове, византијске стране, који поштују стару
и византијску догму, а међу њима и Србе.39 У тзв. редакцији Б Сиропуловог
списа,40 царев говор, иако измењен, такође помиње Србе у истом контексту.41
Цар Јован VIII Палеолог је, као што се зна, преговарао и са Римом и са
представницима Базелског сабора. Посланство Базелског сабора, које су сачињавали
Јован Дубровчанин, Хенрик Менгер и Симон Фрерон, стигло је у
Цариград 24. септембра 1435. године.36 Са њима је допутовао и Христофор
Гаратони, папски нунције, са задатком да приволи Византинце папи Евгенију
IV.37 Базел је нудио значајне уступке у верском погледу и хитну припрему
помоћи Цариграду. Цар је у то доба био склонији да се приклони Базелу. Пошто
су базелски посланици прихватили све византијске захтеве, укључујући
и онај о обавезном папином присуству на сабору, сачињено је упутство за обе
стране у преговорима. Хенрик Менгер је децембра 1435. године кренуо да о
преговорима обавести Базел, а Христофор Гаратони, заједно са византијским
посланицима Јованом, Георгијем и Манојлом Дисипатима, упутио се у Рим.38
Пре него што ће ова посланства кренути на пут, цар је одржао један говор,
истичући у њему добробити од предстојећег сједињења Христових Цркава.
Том приликом је споменуо бројне народе на Западу, који поштују латинску
догму, али и бројне народе са њихове, византијске стране, који поштују стару
и византијску догму, а међу њима и Србе.39 У тзв. редакцији Б Сиропуловог
списа,40 царев говор, иако измењен, такође помиње Србе у истом контексту.41
Nesto o Florentinskoj uniji iz Matice Srpaske:
ARTICLES and TREATISES
UDC 94(495.02)
UDC 94(497.11)
UDC 271.222(497.11)(091)
ОРИГИНАЛНИ НАУЧНИ РАД
Доц. др МА ЈА НИ КОЛИЋ
Универзитет у Београду
Филозофски факултет
Београд, Србија
ВИЗАНТИЈА И СРБИЈА У ВРЕМЕ
ФИРЕНТИНСКЕ УНИЈЕ ЦРКАВА*
САЖЕТАК: Предмет рада су односи између Србије и Византије пре, током,
и после сабора у Ферари‒Фиренци 1438‒1439. године, с посебним акцентом
на додели деспотске титуле Ђурђу Бранковићу као покушају да Србија
буде савезник у плановима Царства и подршка како по питању уније цркава,
тако и у покушајима заустављања Османлија.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: унија, Базелски сабор, сабор у Ферари‒Фиренци, Јован
VIII Палеолог, деспотска титула, Ђурађ Бранковић, Силвестер Сиропул
Као што је већ добро познато, преговори о унији Истoчне и Западне
Цркве, вођени између Цариграда и папства, трајали су дуго.1 Пошто је Јован
VIII Палеолог 1425. године наследио на царском престолу свог оца Манојла
II, у пролеће 1426. године је из Цариграда упућено посланство папи Мартину
V (1417‒1431) како би се о овој ствари даље разговарало.2 Изгледало је да
су се током ових разговора појавили обриси компромиса: будући сабор требало
је да се одржи у Италији, а Курија је требало да обезбеди средства за
трошкове византијске делегације.3 Међутим, после поменутог датума даљи
разговори о унији су замрзнути на готово четири године, те се прве поновне
вести о њиховом наставку јављају 1430. године, када је цар Јован VIII упутио
папи Макарија Макриса и Марка Јагариса.4 Верује се да је разлог прекида
преговора о унији била византијска reconquista на Пелопонезу. Наиме, Византинци
су, освајањем Кларенце 1428. и Патраса 1430. године, загосподарили
читавим полуострвом, изузев млетачких поседа, Корона, Модона, Аргоса и
Нафплија. Али, заузимањем Патраса, покварили су се односи између Царства
и Венеције, што је вероватно и био узрок престанка преговора око
уније.5 С друге стране, неке спорадичне вести у изворима сугеришу да су
постојали дипломатски контакти Палеолога и Турака око Пелопонеза, што
извештавају да су ове акције имале благослов Османлија.6
Оштеприхваћени став да је дошло до прекида преговора око уније има
посредне потврде у изворима. Осим тога, неке спорадичне вести сугеришу
да су се извесни дипломатски контакти по питању уније одржавали и пре
1430. године. Наиме, угарски краљ Жигмунд7 је, након што су га Османлије
поразиле под Голупцем 1428. године, потписао трогодишње примирје, а
наредне године био је принуђен да исто учини и са Млечанима.8 Ипак, у
писму од 10. октобра 1429. године уверава деспоте Теодора II и Константина
Палеолога да се залаже за унију и извештава о миру који је склопио с
Турцима да би се супротставио „заједничким непријатељима Млечанима”.
О овоме, као и о понуди за стварање савеза против Венеције, угарски краљ
је преко посланика Јована Дисипата обавестио и цара Јована VIII.9 С друге
стране, Бенедето деи Фолки, дипломата миланског војводе Филипо-Мариа
Висконтија, противника Млечана, папе Мартина V и у то време врховног господара
Ђенове, помажући Жигмунду да склопи мир са Турцима после пораза
код Голупца, био је овлашћен да угарском краљу пренесе и најновије
поруке цара Јована VIII у вези с унијом, вероватно првих месеци 1429. године.10
Сâм Жигмунд је, у поменутом писму од 10. октобра 1429. године, известио
Nezavisna država = autokefalna Pravoslavna crkva !
Ne mislite valjda da će narod Crnogorski ostaviti da mu SPC śedi u svetinje , mi smo Vladike birali sami na Crnogorskom zboru i nijesmo fermali ove što su nam slali , niti danas fermamo ove što su nam ih nametnuli da posrbljavaju Crnogorce !
Svoje oteto ćemo vratiti !!!
Znasi ti da na Braice nema ime Lazo!
Муч, безбожна аветињо.