Изворна српска музика

Пише: Ненад Гавриловић

Нашем познатом и уваженом новинару,господину Миши Вујовићу, лично сам рекао, да музика коју пева Биља Крстић, није изворна српска музика. Него је настала касније,као препевани вапај силованих жена у доба ропства српског народа под османском управом. Ред је да овај свој став и образложим,јер је реч образложење рођена из речи образ.
У тој музици се не чује кликтање орла кад рашири крила над планином. Нити се чује радосно пијукање орлових тића кад им орао доноси змију, да је комадају, да се с њеним месом наслађују.
Уколико неко пева такву музику,и воли да је пева,онда не треба да доводи јавност у заблуду да је то изворна српска музика. Него да каже да је то музика настала у појединим српским крајевима у времену када су они били под окупацијом од стране Турака, када је понижење било једнако преживљењу. То кукање, јаук и лелек силованих, пребијених и понижених жена, преточено у песму и музику, јесте казна за српски народ чији су се главари олако одрекли државотворног мача Немањића и православне силе садржане у вери принца Светог Саве.
Све што у себи садржи звук слабости,приписујемо изворном српском мелосу. Не поричем, то постоји. Али, када је настало? Онда, када су се Срби одмакли од свог извора. Када су слуге хтеле да постану већи од својих господара, Немањића. Главу горе. Кукање нам неће помоћи. Зна се кад се и где се кука, на гробљу, кад неко умре. Кукањем се тада опевавају добра дела покојника. Музика у којој се не сме повисити тон,музика у којој се не сме подићи глас,музика у којој се не сме подићи глава и весело и снажно искорачити – јесте музика турског робља.

Стварност је неутрална,људи је креирају својом моћи и својом немоћи. Изворна српска музика је настајала само онда када је власт српског народа била у рукама Срба, и народ био српски. Све друго је опевавање сопствене немоћи,проузроковане насилном туђинском влашћу. Свете гусле казују: „Слобода је јуначко имање“. Познато је из науке која се зове психологија, да ритуалним понављањем и опевавањем труме која му се догодила, човек покушава да је избаци из свог бића,да је се ослободи. Тако да би се музика Биљане Крсић могла назвати „посттрауматска терапијска музика“. Етномузикологија нам говори,да се у време турске окупације, изворна српска музика одржала у крајевима изнад 700 метара надморске висине.
Било би недостојно, мало,и недовољно рећи,да је Биља Крстић само наша велика уметница. Биља је свакако једна од наших највећих уметница, јер својим уметничким делом и божанским гласом напаја и поново лечи по ко зна који пут силовану душу српског народа. Могу слободно да кажем да је њен глас нада. А ми смо помало заборавили изворно значење старе српске речи „нада“. Оно гласи „божански звук“.

О Светом Јовану, на Романији, Ненад Гавриловић