Izvorna srpska muzika

Piše: Nenad Gavrilović

Našem poznatom i uvaženom novinaru,gospodinu Miši Vujoviću, lično sam rekao, da muzika koju peva Bilja Krstić, nije izvorna srpska muzika. Nego je nastala kasnije,kao prepevani vapaj silovanih žena u doba ropstva srpskog naroda pod osmanskom upravom. Red je da ovaj svoj stav i obrazložim,jer je reč obrazloženje rođena iz reči obraz.
U toj muzici se ne čuje kliktanje orla kad raširi krila nad planinom. Niti se čuje radosno pijukanje orlovih tića kad im orao donosi zmiju, da je komadaju, da se s njenim mesom naslađuju.
Ukoliko neko peva takvu muziku,i voli da je peva,onda ne treba da dovodi javnost u zabludu da je to izvorna srpska muzika. Nego da kaže da je to muzika nastala u pojedinim srpskim krajevima u vremenu kada su oni bili pod okupacijom od strane Turaka, kada je poniženje bilo jednako preživljenju. To kukanje, jauk i lelek silovanih, prebijenih i poniženih žena, pretočeno u pesmu i muziku, jeste kazna za srpski narod čiji su se glavari olako odrekli državotvornog mača Nemanjića i pravoslavne sile sadržane u veri princa Svetog Save.
Sve što u sebi sadrži zvuk slabosti,pripisujemo izvornom srpskom melosu. Ne poričem, to postoji. Ali, kada je nastalo? Onda, kada su se Srbi odmakli od svog izvora. Kada su sluge htele da postanu veći od svojih gospodara, Nemanjića. Glavu gore. Kukanje nam neće pomoći. Zna se kad se i gde se kuka, na groblju, kad neko umre. Kukanjem se tada opevavaju dobra dela pokojnika. Muzika u kojoj se ne sme povisiti ton,muzika u kojoj se ne sme podići glas,muzika u kojoj se ne sme podići glava i veselo i snažno iskoračiti – jeste muzika turskog roblja.

Stvarnost je neutralna,ljudi je kreiraju svojom moći i svojom nemoći. Izvorna srpska muzika je nastajala samo onda kada je vlast srpskog naroda bila u rukama Srba, i narod bio srpski. Sve drugo je opevavanje sopstvene nemoći,prouzrokovane nasilnom tuđinskom vlašću. Svete gusle kazuju: „Sloboda je junačko imanje“. Poznato je iz nauke koja se zove psihologija, da ritualnim ponavljanjem i opevavanjem trume koja mu se dogodila, čovek pokušava da je izbaci iz svog bića,da je se oslobodi. Tako da bi se muzika Biljane Krsić mogla nazvati „posttraumatska terapijska muzika“. Etnomuzikologija nam govori,da se u vreme turske okupacije, izvorna srpska muzika održala u krajevima iznad 700 metara nadmorske visine.
Bilo bi nedostojno, malo,i nedovoljno reći,da je Bilja Krstić samo naša velika umetnica. Bilja je svakako jedna od naših najvećih umetnica, jer svojim umetničkim delom i božanskim glasom napaja i ponovo leči po ko zna koji put silovanu dušu srpskog naroda. Mogu slobodno da kažem da je njen glas nada. A mi smo pomalo zaboravili izvorno značenje stare srpske reči „nada“. Ono glasi „božanski zvuk“.

O Svetom Jovanu, na Romaniji, Nenad Gavrilović