„Изумитељ“ новојезика љут на министарку Братић: Чиргићева баба остаје без улице у Подгорици

Након што је надлежна комисија Министарства просвјете, науке, културе и спорта Црне Горе, а на предлог Хусеина Цена Тузовића, и то преко Савјета за давање предлога назива улица, насеља и тргова Подгорице, који је упутио иницијативу, дала негативно мишљење, баба (да, добро сте прочитали) Аднана Чиргића, Шука Чиргић, по свој прилици, неће добити улицу, а, вјероватно, ни трг, у главном граду.

Колумну, или боље речи панегирик својој баби, под насловом „Шта зна Весна Братић о мојој баби“, видно разорачан, потписује креатор једне од верзија црногорског језика, а на почетку, наводи и, биће, истиче и инкримише дио решења саме комисије, у којем се каже: „Комисија је закључила да поменута личност не испуњава услове прописане Законом о спомен обиљежјима, тј. није у складу с чл. 5 Закона о спомен обиљежјима којим је прецизирано да се истакнутом личношћу сматра лице: 1 – које је посебно заслужно за државни, друштвени, економски, научни или културни развој Црне Горе или одређеног подручја, односно мјеста у Црној Гори; 2 – чије дјело има међународни историјски, научни, културни, хуманистички или спортски значај; 3 – које је било организатор или истакнути учесник ослободилачког рата, устанка или покрета; 4 – које се посебно истакло у борби против фашизма.“

Позивајући се на самог себе као свједока, Чиргић, даље, наводи: „Моја баба Шука (Бећова) Чиргић, рођ. Лекић, заједно са својих шесторо браће (по једноме од њих, који је погинуо у окршају с Њемцима на Матешеву, названа је основна школа у Тузима), мужем и ђевером била је истакнути учесник НОР-а од почетка до краја рата. Нема старијега становника Подгорице, Туза и Малесије којему није позната она као илегалка, која није штеђела ни стару мајку и кћер од 7-8 година да преноси партизанску пошту и муницију онђе ђе она сама није могла стизати. О личној храбрости Шуке Чиргић, попут примјера у којему је голорука разоружала њемачкога војника, доста је свједочанстава оних који још увијек памте II свјетски рат или који памте приче о њему, и ја их овђе нећу наводити.“

Наставаљајући у истом ритму, у једном тренутку пише да нема намјеру да истакне заслуге своје бабе, већ, очигледно, да, како он то градира у вриједносим судовима, омаловажи министарку Братић. А, заправо, овај србомрзац кроз патолошку мржњу, коју показује у континуитету, према министарки, показује мржњу према народу којем она припада. Пасус није еталон писмености, али, ваља га пренијети, читалаца ради: „Због учешћа у народноослободилачкој борби била је заједно с мужем и петоро ђеце, од којих је најмлађе имало само три мјесеца, интернирана 1944. у фашистички логор у Скадру који је водио познати колаборационист Хасан Јусуфи. За заслуге у рату одликована је од Тита Орденом заслуга за народ са сребрном звијездом. Сви наведени подаци немају за циљ да истакнем заслуге своје бабе (1911–1965), још мање да бих лобирао да се једна улица у Подгорици по њој назове, већ да бих истакао очиту лаж коју пласира Комисија министарства којим руководи декларисана четникуша Весна Братић.“