Изостанак ветинга, или лустрације у судској грани власти – нешто је за шта се мора тражити одговорност

Пише: Бошко Вукићевић

Разне пост-диктаторске власти које су биле плод тридесетоавгустовске већине имале су неких добрих и лоших политика, а међу овим посљедњим нарочито се истиче одржавање многих наопаких „тековина“ страховладе Мила Ђукановића. Међу њима се издваја недостатак темељних реформи у оквиру правосудног система, који је од свих институција био особито упрљан мрљама злочиначке диктатуре.
Тако, јавност се и даље згражава пресудама судске власти, које ноншалантно ослобађају кривице шампионе крађе и корупције из времена вишедеценијске страховладе, и то у оним случајевима када је и „врапцима на грани“ јасно да је таква кривица евидентна (афере „Коверта“, „Станови“, АСК итд). Истовремено, слободни грађани добијају, по ко зна који пут, „шамар у лице“ гледајући перформансе и иживљавања ослобођених шампиона диктатуре (попут данашњег перформанса бивше директорице АСК-а). Такав шамар одзвања још јаче када грађани спознају колико је пара држава потрошила у процесима које је изгубила, а морала их је добити.
Да не помињем сраман случај ослобађајуће пресуде у случају убиства Љубише Мрдака – сувише горчине изискује подсјећање на њега.
Пет година је прошло од пада диктатуре. Изостанак ветинга, или лустрације у судској грани власти (назовимо то како год хоћемо) – нешто је за шта се мора тражити одговорност. Један од кључних задатака актуелне извршне власти је прецизно утврђивање одговорности и тражење рјешења за големи проблем који кочи истинску демократизацију наше земље.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: