Између рата и издаје
Бошко Козарски
Пише: Бошко Козарски
Пред нама је време разрешења, да не кажем разграничења. Пројекат „Велике Албаније“ је готово завршен, а у последњој фази остало је да се дефинише северна граница овог западног пројекта.
Иницијални циљ, одсецање Срба од мора, одавно је испуњен, а посебно зачињен преумљавањем Црногораца који као нова нација – монтенегрини, врше ревизију чак и надгробних споменика својих очева и дедова, док је и званично највећи државни непријатељ некадашње српске Спарте, Матија Бећковић.
Монтенегрини посташе савезници косовским сепаратистима, тако да ћемо унуке јунака са Мојковца имати са обе стране дешавања око разграничења Срба и Албанаца. Дакле, остало је само да се споразумемо шта ћемо изгубити, а спомиње се отуђење Дечана и Архангела, читавог Хвосна, Газиместана, Грачанице, а за узврат добићемо мир, мир од каквог се морамо бранити.
С друге стране, мирише на то да бисмо се сасвим обрадовали одбрани и очувању у систему Републике Србије дела Рашке, посебно оног који данас називамо „север Косова“, свесни своје војне и међународне позиције у овом тренутку.
Локално гледано, окружени смо (не)пријатељима који редом имају националне претензије над неким делом наше територије. Треба ли да подсећам на Хрвате, Бугаре, Мађаре, па и Румуне? Будимо реални, стање је неодрживо, само варница недостаје да балканско буре барута наново постане светска тема број један.
Парадоксално, у целој овој ситуацији ми отварамо поглавља за улаз у Европску унију, која се видно распада по глобализацијским шавовима, стварајући шанчеве националних подела. Кроз све шупљине нашег државног интегритета и суверенитета навире маса војно способних миграната којима „Макерешки споразум“ у џеп ставља невидљиви дипломатски пасош.
Медијима следи обука о стручном игнорисању њихових инцидената како би им се олакшала адаптација која ће се након неуспеха претворити у привикавање староседелаца на нови кућни ред у складу са потребама новодосељених. Да се вратимо на наслов, тј. разграничени простор у коме се муњевито и свакодневно истрчавамо с краја на крај свих опција и одлука.
Уколико анализирамо све околности, јасно нам је да је ће тешко бити пронаћи стратегију која неће одвести у неку од крајности, у рат или у издају свих националних, људских и моралних принципа и идеала. За сваког православног Србина двоумљења нема, јер како се можемо истовремено поклонити светом кнезу у Раваници, а с друге стране преговарати о образу.
Историја нас учи да је разграничење са Албанцима пожељно, али не у долини Ибра, већ преко Проклетија, а за то је неопходно сачекати да се Јенкији позабаве неким другим двориштем.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Људи увек кажу не може да буде горе, али увек може да буде много горе, а то много горе Србију чека ако настави да игнорише штету коју Вучић прави чега год се дотакне.
Шиптари узимају имовину, праве војску, у неко доба ће да отцепе јужне општине са својим већинским становништвом. Север је варница која само што није букнула.
Муслимани у Рашкој области чекају на миг да се и они отцепе. Муслимани уводе ИСИЛ и спремају се за џихад?
Мигранти сваки час могу да нагрну у Србију.
Хрвати се наоружавају.
Чак и Црногорци су направили оклопно возило?
Мађари дају пасоше становницима Војводине да би једног дана могли и они да отму шта сматрају да је њихово.
Румуни присвајају Влахе итд.
Дигла се и ала и врана, а ми имамо неспособног манипуланта који је завео диктатуру
у Србији, а једино што зна, то је да ради шта му се нареди.
Биће још више репресије и бахатости према Србима и снисходљивости према странцима, Шиптарима, Хрватима и Муслиманима.
Издају већ гледамо, бојим се да ћемо и наступајући конфликт са Шиптарима (НАТО), врло скоро.
Ратови су у задњих двије или три деценије израчунати и избалансирани до у детаље, колико ће коштати, колико ће се зарадити, ко ће зарадити и ко ће платити. Све се зна. Једино се не рачунају мртви, они су колатерална штета.
И шта да радимо, легендо? Да подржавамо опозицију у Србији, да шетамо у неки нови 5.октобар, заједно са Наташом Кандић, Чедом Јовановићем и Сергејем Трифуновићем. Да се ујединимо са „граџанима“ у Монтенегру, који нису као ДПС, из интереса пар лопова, већ искрени идеолошки фашисти (само што они то другачије зову).
Србе не оставља историјска болест, братска неслога и сатански дух побуне против власти. Док се курвају, дрогирају, убијају нерођену дјецу, блеје за рок концертима и елитним проституткама, Срби хоће да се свађају са Богом… Страдаћемо.