Изгубљен мир – компромитована дипломатија

Пише: Др Миле Бјелајац, научни саветник

Најјачи утисак о овој години на измаку, је свакако рат на истоку Европе. Изнуђен по свему што смо претпостављали током 2021. и по сазнањима која добијамо свакодневно признањима највиших актера или добро обавештених стручњака администрације или академске заједнице. Војни сукоб који је као унутрашњи тињао на простору Украјине од 2014. постао је међународни, а по реалним параметрима, нови хладни рат прерастао је у необјављени оружани сукоб НАТО и Русије. Ако данас упоређујемо сличе ситуације, овај сукоб подсећа на рат сајгонског режима против унутрашњег покрета отпора и Северног Вијетнама.
Свесни смо да би свако изнуђено коришћење тактичких нуклеарних пуњења довело до убрзавања, по инерцији, глобалног нуклеарног рата. Оно што плаши то је разоткривена спремност вођења подмуклог, по последицама једнако катастрофалног, биолошког рата. То је свет у 2022. години. Води се рат, који ако ескалира у нуклеарни, вероватно не би никада био анализиран у тв – серијалима или документарним филмовима.
Ко је као савременик проживео све фазе рушења СФРЈ, касније агресије на СР Југославију, искусио све аспекте медијских манипулација у припреми зацртаног наступања „светске заједнице“, снага „мира, људских права и демократије“, није могао спокојно пратити више него деценијски дуге припреме увлачења Русије у рат на истоку Европе, тачније на просторима бившег СССР-а.
Само острашћена пропаганда може да прећуткује оно што су Хенри Кисинџер, Роберт Гејтс, Ноам Чомски, Џон Мершајмер и други рекли о прекршеним обећањима Запада датих Горбачову о неширењу НАТО на исток. „Ни инч на Исток“, заклињао се државни секретар Бејкер. Мада није постојао потписан споразум, ова обећања су део дипломатске преписке, данас познате, и сведоче да ова подсећања нису тек празна спекулација.
Да је ширење „одбрамбеног“ савеза НАТО на исток била црвена марама за оне који су у Русији бринули за националну безбедност, изречено је јавно и довољно гласно у тренутку када је на самиту НАТО у Букурешту 2008. године најављено ширење Савеза на Грузију и Украјину. У том тренутку, подсетимо и немачка канцеларка Меркел и француски председник Саркози, стајали су на истим позицијама, противећи се идеји.
Последњи покушај са руске стране да се избегне рат, учињен је 2021. године. Тада су Западу били предложени преговори којим би се гарантовао неутралан статус Украјине и других пост совјетских земаља. Можда претерани у неким елементима, ови предлози били су вредни преговора и новог пакта.
Не заборавимо да су и амерички експерти из Брукингс института (Brookings Institute) припремали у време Обамине администрације предлоге за превазилажење безбедносне кризе између САД и Русије. Уз све ограде, предлагали су да се као услов поверења успостави тампон зона од Балтика до Црног мора. Као посебан куриозитет овог предлога је и закључак да се у вишем циљу из НАТО искључе три балтичке земље. За студију која је објављена у време нове администрације (Beyond NATO. A New Security Architecture for Eastern Europe, 2017), секретар за одбрану Вилијам Пери је рекао да је главни аутор Мајкл О’Хенли, унео у студију много дубоких анализа које заслужују озбиљно разматрање.
После обојене револуције у Кијеву, Украјина је потпуно, неформално, увучена у НАТО орбиту. Отпочело је активно обучавање и опремање украјинске армије као дела овог Савеза. Звучи апстрактно када се у сложеној геополитичкој ситуацији то правда правом украјинског народа на избор. Зар није и кубански народ 1962. имао право на избор? Ако је и део Украјинаца то истински желео, онај део становништва који се због свог руског порекла и руске афилијације, нашао на неонацистичком удару физичких и шовинистичких мера то сигурно није могао прихватити.
Покушај да се проблеми реше мирним путем, минским споразумима 2014 и 2015. које су гарантовали француски председник Олан и немачка канцеларка Меркелова, видимо да су са стране дела потписника схваћени као циљана превара која је требала да Украјини и њеним савезницима да времена да припреме украјинску армију за извесну конфронтацију и довршење насилне интеграције побуњених и отцепљен их региона. Ово је недавно нехотично, али врло убедљиво изнео бивши украјински председник Порошенко, а потом, је из неких својих разлога то отворено обзнанила и бивша канцеларка Меркел. Ово је готово последњи ударац кредибилности дипломатије и потписаних међународних уговора. Из лепих и „примамљивих“ речи на делу су неискрене намере. Ово је довело свет у стање где они који имају војне снаге да се бране или намећу решења, чиниће то, а мали и слабији мораће да се сналазе и процењују околности. Мораће да јачају своје капацитете одвраћања и спремности за асиметричан отпор користећи компаративне предности.
Овај слом кредибилности дипломатских договора уводи свет у хаос какав знамо из историје међуратне Европе, какав знамо из наше властите историје коју недовољно познајемо или не читамо. Суштина је да се жртва убеди у добре намере, а документа казују да је њена судбина одавно била предодређена. Пуно је примера наивног прихваћања и закашњелог кајања.

Објављено у Политици 3. јануара 2023, с.1 и 4.