Изгнаник

Пише: Булатовић И. Богић

Бити изгнан. Бити прогнан. Изгнанством ући равно у Мит о прогнанима, изгнанима, проскрибованима, проказанима, жигосанима и забрањенима… Јер који год је рекао Истину, није могао више пребивати у мјесту које Истину је чуло. Који год да је прогледао, није више могао остати у пејзажу који сам себи постао је неиздрживо ружан одраз.
Изгнаник, то не може бити било ко. Он мора бити већи, снажнији и опаснији од сваке моћи коју човјеку може понудити једна сирота технократска цивилизација на умору, а само достојан Моћи којој је сасвим довољна једна комплетна Глава, „само“ једна Довршена Личност.
Бити прогнан и изгнан, бити забрањен, азилант, из даљине гледати себе, са дистанце о себи говорити, из прикрајка себе живјети, то може само Пјесник који је језик једног народа понио са собом. То може само онај чији језик се са усхићењем очекује у отаџбини.
„…Лове,
а уловљени.
С вечери, туго,
Ко коме плен?…“
Гоне, а изгагнани. Гоне они који заборављају да изгнани давно смо „за врата чудествах“ и да изгона више(г) не може ни бити. Изгнаник се не може прогнати. Онај који зна шта је то прво Изгнанство, више ниједну отаџбину неће и не може доживјети као свој дом и азил из кога већ није протјеран.
А шта гонитељи мисле?! То питање је занимљивије, иако сами по себи они немају што занимљиво понудити. Они мисле да обезбиједили су један посве сигурн мрак као што мислио времешни је, искусни Љубоморни Естрамадурац, негда, у Севиљи. Они мисле да обезбиједили су један сигуран мрак за једну младу, жилаву љубавницу која задовољава само њихов пол. Да осигурали, утврдили су један сирови, сексуални нагон за владањем. Да сачували су је само за сурогате себе у понизном положају, са перверзним везивањем очију и спутаношћу на кољенима.
Али она им се ипак не да! Она сања једног Пјесника, једног принца, једног правог љубавника чија „гондола проста“ њој може бити галија моћна и чије тек двије руке могу је подсјећати на загрљај свих мужјака упрегнутих у тај пут кроз таласе.

Сањаће то једро огромно ко плећке његове које покрива бијела кошуља која договара се са вјетровима.
Сања Пјесника са очима и очњацима Вука, са њежношћу Кошуте и са гласом Редова, и са стасом Дјевојке, и са снагом Вјетрова. Сања Пјесника у ком помирила се њежност са крволоком, да Срна вратила се Рају и да нема више Изгнанаства. А гонитељи да постиде се свога клонућа. Да немоћно се иживе над оном која Срце већ поклонила је другом. Да ударају удовима својим о камен. Да цјеливају празну путеност, мртвом пожудом некрофила.