• Поглед
• Топ 1

Издаја која би Црну Гору могла коштати нестанка

1 min read

5 сати ‎ ИН4С

Пише: Миленко Мишко Јовановић

Црна Гора се, чини се, свјесно увела у геополитички ћорсокак. Без стварне снаге и утицаја, али са несхватљиво великом амбицијом да се нађе у првим редовима западних санкција према Русији, наша држава данас сноси ризике који вишеструко превазилазе њене капацитете и, што је још важније, њене интересе.

У тренутку када се све више западних аналитичара, па чак и појединих званичника, пита да ли су санкције Русији постигле жељене ефекте или су се, попут бумеранга, вратиле њиховим креаторима, Црна Гора и даље „трчи испред строја“, убјеђена да је то пут ка „европској породици“. Питање је, међутим, хоће ли такве породице и таквог свијета уопште бити у блиској будућности.

Црна Гора је најмања чланица НАТО-а, без реалне војне, економске или демографске снаге. “Наша” спољна политика, међутим, понаша се као да иза нас стоје хиљаде тенкова, милиони грађана и стратешки значајна географија. Истина је, нажалост, сасвим другачија.

Убрзано сврставање уз сваки западни пакет санкција, дипломатска агресија према Русији и истовремено учешће у потезима који иду директно против интереса традиционалних савезника — попут Србије — води Црну Гору на курс који може завршити губитком саме државности.

Многи су склони да потцијене дугорочне капацитете Русије. Данас, када је исход сукоба у Украјини све ближи руској побједи или, најмање, реализацији њених кључних стратешких циљева, Балкан поново улази у сферу руског интереса. То је регион у којем Москва има историјске, културне и религијске везе, а њен утицај ће, све је извјесније, у годинама које долазе расти.

Црна Гора, у таквом развоју догађаја, може постати симболична жртва, не због њене важности, већ као порука другима. Јер, нема државе која се од Русије одрекла, а да није на крају за то платила цијену. Најзад, сјетимо се проклетства Светог Петра Цетињског: “Дабогда живо месо отпадало од онога ко одступи од Христољубиве Русије”.

Упоређујући политику Србије и Црне Горе, разлике су евидентне. Србија, упркос притисцима, вјешто балансира између Истока и Запада. Београд не затвара врата никоме, али добро зна ко му је историјски савезник. Тај прагматизам, мада не лишен повремених осцилација, позиционира Србију као државу која ће знати да извуче користи из сваког расплета.

И управо та политика Србије, уз све израженију подршку великих сила попут Русије и Кине, доводи нас до закључка који се до јуче многима чинио немогућим: враћање Косова и Метохије под пуну контролу Србије није само могуће — оно је све извјесније.

Геополитички услови се мијењају. НАТО, који је деценијама гарантовао статус кво на Косову и Метохији, губи позиције широм свијета, а његова способност да задржи утицај на Балкану слаби. Са поразом западне политике у Украјини, престаће и монопол над рјешавањем балканских питања. Тада ће наступити вријеме за исправљање историјских неправди.

Пуни повратак Косова и Метохије у уставно-правни и физички оквир Србије, било кроз постепену демилитаризацију, било кроз директне одлуке великих сила, биће дио новог поретка. Запад ће морати да прихвати нову реалност, а Србија ће, као једина озбиљна и стабилна држава у региону, добити оно што јој припада — и по историји и по праву.

Један од могућих сценарија, ако се стратешке карте поново подијеле, јесте и природно приближавање црногорске обале Србији, било као посљедица унутрашњих процеса, било као компензација у широј геополитичкој реконфигурацији региона. Не би била прва ситуација у историји да Србија, након вишедеценијског губитка излаза на море, поново добије оно што јој припада.

Такође, у таквом развоју догађаја, не треба искључити ни помјерање граница према дијеловима данашње Хрватске, прије свега на просторима који су некада били у српској државној и културној зони.

Са друге стране, постоји реална опасност да Црна Гора, као казну за своју издају, буде остављена на милост и немилост великоалбанским апетитима који одавно бујају у Тузима и Улцињу. Ако НАТО изгуби своју позицију на Косову и Метохији — а све упућује на то да ће Русија утицати на такав расплет — Албанцима ће бити неопходна „компензација“ која би се, по логици геополитике, могла тражити управо на територији Црне Горе. Москва, прагматична каква јесте, можда ће у једном тренутку подржати такав развој, не због љубави према Албанији, већ као поруку и казну Црној Гори.

Све то води ка јасном закључку: Србија ће вратити Косово и Метохију. Република српска, неупитно, вјероватно у већим границама од актуелних, постаје јединствена територија са Србијом. То више није питање жеље, него питање времена. А све се примакло много ближе него што многи желе да виде. Ко буде стајао на погрешној страни историје у преломном тренутку који муњевитом брзином стиже, плаћаће цијену. Црна Гора, ако настави курс издаје, ризикује да ту цијену плати најскупље.

Црна Гора се игра опасне игре, и можда је већ прешла тачку без повратка. Умјесто да гради мостове и чува своју неутралност, свјесно се позиционирала као непријатељ оног великог и историјског пријатеља на којег се увијек могла ослонити.

У епохи која долази, када ће Русија све више одлучивати о кључним питањима Балкана, могло би се десити да мали, а неразумни, буду први који ће нестати са мапе.

Историја нас учи да геополитичке грешке малих држава, када их направе на погрешној страни, често не бивају исправљене. Оне се, једноставно, плаћају. Најчешће веома скупо.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: