Избори у Црној Гори или „разлика која чини разлику“
1 min read
Пише: Ђорђе Вукадиновић
„Е, на ово им мораш одговорити“ – обраћају ми се доброноамерни коментатори ових дана. „Ђорђе, нипошто се не спуштај на њихов ниво. Они и хоће да те увуку у тај свињац, кал и прљавштину – и онда добију на искуство и предност домаћег терена“, поручују други, једнако добронамерни. И при томе су и једни и други донекле у праву. Елем, одговарам и одговорићу свима – али ипак има једна ствар која је важнија, преча и ургентнија од овог блата којим ме режимске слуге и медији мажу. А кад се мало боље погледа и размисли, то и нису толико различите и неповезане теме. („Слични су глумци, исти заплет и крај.“)
Реч је о предстојећим црногорским изборима и тектонској политичкој промени која се на њима и после њих очекује.
Политички Београд, како онај владајући тако и опозизициони, на ове црногорске изборе гледа прилично равнодушно и незаинтересовано. Као што углавном исто тако гледа и на све друге важне ствари које нису од непосредног дневнополитичког и маркетиншког интереса за постојећу власт. Сем пар медија (на челу са НСПМ-ом) и неколицине интелектуалаца свесних ширег, националног и регионалног значаја овог догађаја, српска јавност се према предстојећем, потенцијално најважнијем црногорском изјашњавању након референдума о независности већински односи као да је реч о изборима у Занзибару или Буркини Фасо. Но, имајући на уму како је у неким ранијим случајевима изгледало и колико је (не)успешно било то београдско „мешање“, можда је и боље што га овога пута – бар званично – није много било. (Мада је „Политика“ ипак нашла за сходно да недељу дана пред изборе објави један афирмативан интервју са Милом Ђукановићем. А црногорске филијале „Пинка“ и „Информера“ представљају медијску кичму Ђукановићевог режима.)
Режим је годинама владао не само страхом, притисцима и корупцијом, него исто толико, ако не и више, раширеним уверењем како је у Црној Гори „све заковано“, да ће Мило Ђукановић владати докле буде желео и како „нема шансе“ да се ту било шта може променити. И управо на том фронту се догодила можда и најважнија промена, која промиче површном оку, а која би могла имати круцијални значај и одлучујуће утицати на исход ових избора.
После доста лутања, дељења и сукоба, Црногорска опозиција се ујединила и тако направила јасну дистинкцију и поларизацију између себе, режима и лажне, прорежимске опозиције. (То је, узгред буди речено, корак који Србији тек предстоји.) Заправо, све се одвијало у најмање два корака. Најпре су Андрија Мандић и Небојша Медојевић, стварајући „Демократски фронт“, показали пут, преузели ризик, превладали скепсу унутар својих редова и серијом прошлогодишњих протеста и инцидентних скупштинских наступа одлучујуће допринели скидању ореола недодирљивости са Ђукановића. А онда је и остатак (праве) опозиције – предвођен Лекићем и СНП-ом – кренуо тим путем, удружио се и кренуо у оштру антиђукановићевску кампању.
Наравно да је Ђукановићев режим све учинио да „раскринка“ то – тобоже – „непринципијелно удруживање кусог и репатог, уједињених у мржњи према Господару“. (Препознајете ли механизам по коме и овдашњи режим и његови сателити ударају по сваком наговештају сличног опозиционог приступа?) Али није успео. Када има добре воље, храбрости и одлучности – и када нема убачених „тројанаца и „корисних идиота“ – , начин и модел се увек нађу. У црногорском случају, то је био договор да се одлука о (не)уласку у НАТО донесе на рефендуму – што и јесте демократски и једино поштено. Тиме је режиму избијена из руке карта на коју је непрестано играо – подела на „про-руске“ (про-српске) и „про-западне“ снаге – чиме је тежиште пребачено на самог Ђукановића, његову владавину, резултате, послове и сараднике.
Nije Alek, Milov poslovni partner vec Milov sluga i potrcko koji zna da ga je Milo svojim parami i vezama u SAD stvorio.
Браво Ђорђе. Мило пада у недељу, а ускоро ће и његов пословни партнер Алек!