Iz Noletove lože

Piše: Aleksandar Apostolovski

Još od prvog treninga na Kopaoniku, do poslednjeg meč-poena, svet ga je gledao kao Če Gevaru s reketom koji ratuje protiv svih ostalih – kako na travi, betonu i šljaci, tako i mnogo dalje od terena

Ovako ispadnu stvari kad sam brbljiv: razglasio sam da ću gledati Novaka Đokovića iz centralne galerije, sa njegovom porodicom i najbližim prijateljima. Po broju poziva koje sam dobio od svojih najbližih, poznanika i onih nepoznatih koji su me molili da ih uvedem na Otvoreno prvenstvo Srbije – čudo jedno kako se stvar brzo raščula – na centralnom terenu Teniskog centra „Novak”, bilo bi desetine hiljada ljudi.

Ako na to dodate telefonske pozive koje je primao Srđan Đoković, dopišite još nekoliko nula i dobićete broj približno jednak poslednjem popisu stanovništva. Odnos između Srba i Noleta je zaista iracionalan. Osim Srđana i Dijane Đoković, i svi ostali ga smatraju svojim sinom!

Naravno da im nije bilo bitno što je Nole igrao protiv Sun-Vu Kvona, 85. tenisera sveta. Uzgred, borben i simpatičan momak. Počeo je da igra fudbal, ali mu je izgleda neko doturio reket, pa se zaludeo tenisom.

Naravno da im nisu bile važne ni stroge epidemijske mere na „Srbija openu”. Prošao sam nekoliko kontrolnih tačaka, gde su mi merili temperaturu. Žurio sam, jer me je Srđan upozorio da ne kasnim, a kada on upozori, onda to čini tako suptilno kao da poziva na mobilizaciju.

Ali, to je njegova maska, odbrambeni štit kojim je čuvao Noleta, zajedno sa suprugom Dijanom. Kao što to obično biva, kako se Nole munjevito peo na ATP listi, tako je broj sponzora, kompanija i novih „prijatelja” rastao geometrijskom progresijom, a jedino što je bilo potrebno Novaku bili su mir i posvećenost treninzima i mečevima.

Ko bi to mogao bolje da zna nego onaj koji se zaduživao kod nove tranzicione vrste, zelenaša, ulazeći često u mračne i skrivene rupe, novootvorene mafijaške oaze, kako bi pozajmljivao novac za suludo visoku kamatu i pratio Noleta na juniorskim turnirima, poput onog u Parizu, gde su otac i sin noćili u hotelu sa jednom zvezdicom. I godinama je trajalo to mitsko putovanje porodice Đoković i Novaka kao izvođača teniskih radova.

Zato je u restoranu iz kojeg se izlazi na terasu, odakle se vide teren i prazne tribine za 10.000 gledalaca, samo jedna poznata faca, Veselin Jevrosimović, vlasnik „Komtrejda”. Ostalu dvojicu bliskih Srđanovih prijatelja javnost gotovo i da ne poznaje. Bili su tu kada je Noletu bilo najteže, kada su samo oni čvrsto verovali da će biti broj jedan. Bili su tu kada je Robert de Niro prepoznao Noleta u svom restoranu u Njujorku, a potom došao u njihov boks na „US openu”, naručujući u pauzama „dom perinjon”.

Ovde su i sada, u Beogradu, dok se vreme duri. Možda, ako ovo zlo od korone ikada prođe, Bobi de Niro dođe na turnir u Beogradu. Smenjuju se sunce i oblaci. Onda je pljusak zasuo šljaku, desetak minuta pre Novakovog izlaska na teren.

Direktor turnira, Novakov brat Đorđe, trči i organizuje ekipu na terenu, a Srđan posmatra pažljivo svog sina kako se snalazi u stresnim situacijama koje donose ATP turniri. Ovaj, u Beogradu, zajedničko je dostignuće porodice Đoković.Dijana Đoković je mnogo smirenija i, kada vidite Noleta koji je od one vrste sportista koji pronalazi sebe kada je priteran uza zid, u teniskoj dilemi „biti ili ne biti”, tu, gotovo kompjutersku staloženost, poprimio je od majke. Srđan priznaje: „Kada se lome mečevi, izlazim napolje. Bolje znam one livade oko Vimbldona nego bilo ko drugi. Poznajem svaku rupu”, kaže mi, dok se sunce promalja kroz oblake.

Nole se popeo na trenutak na sprat, da porazgovara kratko sa suprugom Jelenom i majkom. Na Olimpijskim igrama u Riju, plivačka legenda Majkl Felps prošao je pored Novaka u olimpijskom selu i rekao sebi: „Hej, pa to je Đoković”. Vratio se i zamolio ga da se upoznaju. Uzgred, Felps je na olimpijadi u Pekingu osvojio osam zlatnih medalja. Ako to može Felps, mogu i ja. Nole s maskom izgleda još mlađe, kao da je dečak. Uljudno pruža ruku i izvinjava se jer – na terenu ga čeka Južnokorejac. U njegovoj blizini je i njegov brat Marko.

Nole je već na terenu. Sedim u Noletovom boksu, u našem Beogradu. Kao da su tribine prepune, jer sam odlučio da gledam isključivo u momka kome kolebljivi Hamlet nije omiljeni lik, iako je priča o Noletu šekspirovska. Svaki njegov meč, kao i čitav život, otkada je Jelena Genčić prorekla da će biti najbolji na svetu, dok je bio još dečak, ima elemente drame: on je kralj, ali bivši neprikosnoveni vladari, Federer i Nadal, žele da ga svrgnu. Svetski mediji traže bilo kakvu sitnicu ili bilo koju njegovu rečenicu kako bi bacili senku na njegovu apsolutističku vladavinu. Multinacionalnim korporacijama Srbija je isuviše malo tržište da bi olako prihvatile činjenicu da svetski broj jedan potiče iz naroda koji se pominje tek u fusnotama, dok publika na grend slemovima horski očekuje njegovu abdikaciju.

Bilo je tako idilično kada su mondenskim sportom vladali Rod Lejver, Konors i Makenro, Borg i Edberg, Sampras i Agasi, potom bipolarni model Federer-Nadal, ali niotkuda se pojavio momak koji je poremetio kastinski poredak svetskog sporta. U završnim gemovima grend slemova, on se pretvara u savršenu mašinu sa ugrađenim softverom nepobedivosti, ali nekoliko trenutaka kasnije, kada podigne pehar, pretvara se u šarmantnog momka koji skida ratnički oklop sa sebe.

Ali, verujte mi na reč, sve su to sitnice u odnosu na ono što doživljava u Beogradu. On, najbolji na svetu, i sedam miliona imaginarne publike.

Zbrisao je hrabrog momka iz Južne Koreje, ali je udaranjem ruke u reket, posle nekoliko odličnih poteza gosta, želeo da mu oda poštovanje.

Voditelj turnira je potom započeo razgovor sa Noletom na engleskom, ali ga je broj jedan prekinuo: „Pričaćemo prvo na srpskom”, rekao je.

Još od prvog treninga na Kopaoniku, do poslednjeg meč-poena, svet ga je gledao kao Če Gevaru s reketom koji ratuje protiv svih ostalih –kako na travi, betonu i šljaci, tako i mnogo dalje od terena. Sada se bori sam sa sobom, dok korača ka sudbini. Najusamljeniji čovek na svetu, dok presuđuje u grend slem finalima, istovremeno je najobožavaniji tamo gde je rođen. Ali i hiljadama kilometara daleko, među ljudima koji u njemu vide sebe i sve ono što mogu da postanu kada su posvećeni, kada imaju cilj i čeličnu volju da ga ostvare.

Jednom ću vam ispričati kako je predsednik Kine Si Đinping odložio važnu državnu posetu kako bi do kraja odgledao Novakov meč i zašto je broj jedan svetskog tenisa odbio poziv Bila Klintona da se upoznaju i popiju kafu.

Izvor: Politika