Истрага предака

Пише: Илија Бајовић, професор историје 

Црна Гора је по много чему посебна и специфична, може се рећи и то да „ниђе небо није плаво као изнад Црне Горе“. Али као историчар не могу а да не прокоментаришем неколико „историјских чињеница“ које се годинама рабе и користе као крунски доказ црногорског националног идентитета а заправо су класични историјски фалсификати дукљанских историчара који деценијама покушавају да на лажима створе лажни идентитет.
Прва велика и крупна историјска лаж је толико пута помињани зеленашки покрет Крста Поповића, који се у црногорској историографији код једног броја историчара тумачи као суверенистички, што је велика и крупна неистина. Данашње „комите“ би требало да знају да је комитски покрет у Црној Гори постојао али у периоду од 1916-1918. године. И да је тај покрет повео борбу против Аустроугарског окупатора, дакле у периоду када је Црна Гора била окупирана не од „србијанског бајонета“ већ од швабског. Комитског покрета нема након првог свјетског рата већ се јављају присталице краља Николе и његова дворска камарила која је из профитерских разлога подржала идеју побуне како би сачувала оне привилегије које је имала у вријеме независне Црне Горе.
Зеленашки покрет је у идејном идеолошком смислу наследник идеје о јединственом српском народу у Црној Гори који нико није спорио. У честим препискама црногорских зеленаша може се наћи и једна од њихових констатација о Црној Гори и ослободилачкој мисији коју је имала кроз вријеме „Црна Гора наша отаџбина, од назад 600 година бранила је и чувала лучу српске слободе и у њој се иста утрнула није, до назад три године“.
Са друге стране јако је важно поменути важне личности које се повезују са зеленашким покретом а један од њих је свакако Јован С. Пламенац који је био и предсједник емигрантске владе краља Николе. Да су зеленаши у националном смислу били Срби и да се нису одрекли српске идеје свједочи и меморандум који је Јован Пламенац упутио предсједнику САД Вудро Вилсону 1919. године. У том меморандуму Пламенац говори о значају Црне Горе за српски народ, о Црногорцима као елитним Србима који су имали ону функцију у српству које има „срце за људски организам“. Јако је важно навести чињеницу да је Пламенац као министар у влади Краља Николе до 1918. године заговарао чак и идеју велике Србије као идеалу којем треба стремити. На основу свега наведеног не можемо рећи да се данашње „комите“ могу поносити са идејом коју је заговарао Пламенац, али и толико пута помињани Крсто Зрнов Поповић који је тврдио да је „Црна Гора она земља ђе се чувала и очувала искра слободе Србинове“.

Такође тешко је оспорити и чињеницу да се највећи број зеленаша после неуспјешно организованог устанка вратио у нову државу која је своје постојање прокламовала у Београду 1. децембра 1918. године. Међу „повратницима“ је био и Јован Пламенац који се у новоуспотављену државу вратио 1926. године, али се није вратио у Црну Гору већ у Београд. Омиљени лик који се често помиње као свијетла тачка црногорске историје је и Крсто Поповић. Наравно нико не спори јако битну улогу коју је имао Крсто Поповић током балкасних и првог свјетског рата. Али ради истине треба поменути да се „црногорски Спартак“ декларисао као Србин што потврђује и фотокопија пасоша Поповића издата у Лијежу 1929. године гдје експлицитно пише да је по националности Србин.
На крају важно је навести одлуке црногорских комита из јула 1918. године донијете у Добриловини. На скупу у Добриловини је присуствовало 380 комита а одлуке које су комите донијеле подударају се са одлукама прокламованим на Подгоричкој скупштини. У најкраћем они се залажу за бескомпромисну борбу против окупатора, за уједињење Црне Горе и Србије под династијом Карађорђевића, да се не дозволи повратак краљу Николи и његовој породици у Црној Гори.
После свега наведеног заиста можемо закључити да је Црна Гора земља чуда у којој и данас дјелују „комите“ који су главни протагонисти црногорског национализма, и који величају оне Комите које су биле за српско уједињење.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: