Пише: Новак Aџић
(Одговор господину Војину Грубачу на текст, објављен на порталу ИН4С)
Са уваженим господином Војином Грубачем, публицистом из Москве, а “пореклом” из Црне Горе, у сваком случају, интересантно је полемисати. Мада је чињеница да је то (а приори) сизифовски посао, али, ето,-критиковао ме јавно у наведеном тексту, полемисао са мном, па је ред, пристојни и елементарни, да му одговорим. И то чиним, иако нерадо, јер је његова експозиција у конфликту са историјским чињеницама и научним сазнањима и логично би се могло поставити питање уопште смисла вођења полемике на односну тему, но, држим се става да знање не може шкодити, већ само користити. За оне који нијесу оградили слијепо зид који треба да их “брани” од историјског знања, које им нарушава свијет њихових илузија, јасна је позиција. Премда господину Грубачу кривотворење историје и чињеница служи у идеолошко-политичке сврхе, ипак, је битно презентирати управо неке очевидне, ноторне, одлучне, релевантне чињенице о историји Црногорске цркве, које Грубачеву приповијест, саме по себи, без коментара, снажно и увјерљиво демантују, те у историјском, научном значењу, претварају његову идеологизовану причу у памапарчад. Ево, овом пригодом, побијање “теза” уваженог господина Војина Грубача, како слиједи:
Митрополија црногорско приморска, са сједишњем на Цетињу није црква, већ је само дио једне, етничке и националне, Српске цркве, у статусном-правном, организационо-структуралном, функционалном и доктринарном смислу. Она, нормативно (де леге лата) и стварно (фе фацто) представља једну од бројних црквених епархија (дијецеза) Српске православне цркве, у рангу Патријаршије, чије је сједиште у Београду (Србији) у улици краља Петра Карађорђевића. Заправо, она је експозитура матичне Српке цркве и то у дијаспори, у самосталној држави Црној Гори, а њено је сједиште, центар, у другој држави (Србији), дакле, не у матичној држави, већ у Црној Гори сусједној држави Србији. Великодостојници, епископи, а и остали клирици, и пропагандисти, у служби Српске православне цркве у Црној Гори већ дуже времена, истичу да је Митрополија Црногорско-приморска, на челу са г. Амфилохијем, традиционална и историјска црква у Црној Гори. Тој “хипотези” је подвласан и рекламира је и господин Војин Грубач.
Међутим, то је, са становишта историјске науке и црквено-правне историје и историографије, утврђена и једноставно провјерљива, очигледна и ноторна неистина. Митрополија Црногорско-приморска је један дио Српске православне цркве, која није традиционална и историјска црквена организација у Црној Гори, те њени захтјеви да јој се промулгира тај статус, са становишта државног права (де јуре импери) потпуно је неоснован, како у историјским и правним чињеницама, тако и у јуридичкој нормативистици и легислативи, што доводи до закључка да се она лажно представља и да тражи нешто што јој не припада и што она није, јер у Црној Гори до краја црногорске државе (1918) то никад није ни била. Историјска, традиционална црква у Црној Гори, канонско-правно и уставно као таква дефинисана, била је Црногорска православна црква и она је такав статус имала све до њеног насилног и неканонсог укидања (1920-1922).
Како данас, тако и деценијама уназад, Српска православна црква у Црној Гори и њене епархије које су организоване на територији Црне Горе, представљају узурпаторске и окупаторске установе, које немају историјско и својинско право над православним сакралним добрима, непокретном и покретном имовинском масом и имовином у Црној Гори, већ су засновали државински посјед над њима на начин који се у грађанском и стварном правом објашњава инситутом vi clam, et precario (стечен „силом, преваром и злоупотребом повјерења“). Садашња Црногорско-приморска митрополија, епархија Српске православне цркве, какав је њен аутентични и формални назив, не постоји и не дјелује на територији Црне Горе више од осам вјекова, (од друге деценије XIII стољећа), како она лажно тврди и агресивном халабуком хоће наметнути, него нешто нешто само од 1929. године.
Наиме, тек послије 1920. године, епархије насилно укинуте аутокефалне Црногорске православне цркве припојене су новоуспостављеној Српској цркви (Патријаршији), чије је сједиште у Београду и то декретом регента Александра Карађорђевића љета 1920. године. Будући да је, у погледу организовања једне и унитарне Српске православне цркве, државно-политичка врхушка КСХС усвојила правило Аугусбушког мира, “чија је држава онога је и вјера” и да је радикалски министар вјера др Војислав Јањић још 1919. императивно казао: “Наш је идеал да у централистичкој држави буде централистичка црква”, то је државна монархистичка власт и спровела у дјело и 1920. година прогласила стварање уједињене Српске православне цркве, којој је неканонски и насилно присаједињења и Црногорска православна црква, са својим епархијама и непокретном и покретном имовином и имовинском масом.
У доба КСХС и Краљевине Југославије (1918-1941) Српска црква је била државна црква, у многоме зависна од државне политичке секуларне власти, што најбоље показује случај да је политичком одлуком регента Александра Карађорђевића, Димитрије Павловић постао првим патријархом Српске патријаршије, а да је опет вољом др Милана Стојадиновића, лидера ЈРЗ и предсједника југословенске краљевске владе др Гаврило Дожић постављен за патријарха Српске православне цркве (СПЦ). Кад је извршена административна диоба КСХС/Краљевине Југославије број црквених епархија Српске цркве је сведен са 27 на 21.
Тек 8. новембра 1929. године, министар правде радикал из БиХ др Милан Шршкић, у влади бјелоручког генерала Петра Живковића, подређеном краљу Александру, свој предлог Закона о Српској правосланој цркви успио је да прогура и њега је прихватио краљ Александар, познат у Црној Гори као паликућа, и прогласио га властитим указом на Митровдан 8. новембра 1929. године. Доношењем државног закона Краљевине Југославије, којег је одобрио и потписао на основу приједлога свог министра вјера радикала др Милана Шркшића, краљ Александар Карађорђевић, први пут је уведена, т.ј., основана Црногорско-приморска митрополија, која је и успостављена као структурни, интегрални дио Српске патријаршије у доктринарном и правно-организационом погледу. Устав Српске православне цркве, уз учешће њених овлашћених представника, у мандату Александровог мнитра правде др Драгутина Којића, одобрен је и усвојен указом краља Александра Карађорђевића 16. новембра 1931. године. У томе процесу је државна суврена власт имала кључну улогу и утицај на црквену организацију и прилике. Према томе уставу, митрополија Црногорско-приморска је саставни дио Српске цркве и њена помјесна епархија са сједиштем на Цетињу. Према црквеној статистици из 1924. године Српска патријаршија је имала 29 епархија, од којих је 27 било у Краљевини СХС. Тада се као јединица Српске патријаршије наводи епархија “Цетињска и захумско-рашка”.
Године 1929. од дјелова бивше бококоторске и захумско-рашке епархије, као и дјелова пећке епархије омеђена је вољом политичких и црквених власти у Београду територија новоосноване Црногорско-приморске митрополије. Црногорско-приморска митрополија имала је у својој историји до 1945. године два митрополита: др Гаврила Дожића (1931-1938) и Јоаникија Липовца (1941-1945). Послије рата до данас имала је 3, од којих је трећи и даље на служби и члан је Светог Синода и Сабора СПЦ у Београду и неуспјели кандитат на изборима за српског патријарха. Њени митрополити послије 1945 били су: Арсеније Брадваровић (1947-1954, када је због антидржавне и антицрногорске активности осуђен на 11 година затвора, од којих је издржао само двије, након чега више није обављао црквену дужност у Црној Гори), те Данило Дајковић (1961-1990), а од 1991. до данас на томе положају је г. Амфилохије Радовић.
Битно је нагласити, поред наведеног, да у свим уставима, другим правним актима, службеним издањима и публикацијама Српске православне цркве, од 1920. године па све до данашњег дана, међу епархијама Српске православне цркве наведена је и “Црногорско-приморска епархија са седиштем на Цетињу”. Тако је она била нормирана и правно позиционирана још у Уставу Српске православне цркве из 1931. године, којег је на приједлог Министра правде, а по саслушању Министарског савјета ондашње Краљевине Југославије, прописао и прогласио краљ Александар Карађорђевић. Према члану 12. тога Устава, под бројем 20, наведена је међу дјеловима Српске православне цркве и “Црногорско-приморска епархија са седиштем на Цетињу”.
У Уставу Српске православне цркве из 1957. године, са свим измјенама и допунама до 1985. године, у члану 14. положај Црногорско-приморске епархије Српске православне цркве, чији архијереј носи титулу митрополита, регулисан је на истовјетан начин као у Уставу из 1931. године. На територији Црне Горе постоји и дјелује нешто више од 8 деценија Српска православна црква, која незаконито и несавјесно држи у своме посједу сакрална православна покретна и непокретна добра у Црној Гори и њима бесправно управља, иако су она у историјском, правном и фактичком смислу до 1920. године била под јурисдикцијом и у посједу аутокефалне Црногорске православне цркве. Дакле, очигледно је, на основу историјско-правних утврђених чињеница да једна од епархија СПЦ у Црној Гори Митрополија-Црногорско приморска није црква већ дио цркве и да на основу историјске науке нема вишевјековно утемељење у Црној Гори, већ је она настала као продукт укидања независне Црне Горе 1918. и Црногорске православе цркве (1918-1922), те да она нема право да се представља као традицонална црква, јер је традиционална црква само она која има вишевјековни континуитет свог постојања и чији је правни субективитет стечен и признат на основу посебних закона.
Историјски, вјековима у Црној Гори традиционална црква била је (Црногорска православна) црква. Она је, још од доба Ивана Црнојевића као де фацто аутокефална, од друге половине 15 стољећа, па све до 1920. године била вјековима историјска, традиционална и матична црква Црне Горе и Црногораца, о чему постоји обимна релевантна историјска грађа и литература. То није свакако у Црној Гори била Српска православна црква, која је на бајонетима српске војске и жандармерије уведена након што је 1918. године проглашена насилна анексија Црне Горе Србији и неканонски и антиуставно и противзаконито укинута аутокефална Црногорска црква. Фонд докумената Министарства просвјете и црквених послова Књажевине и Краљевине Црне Горе, који се налази у Архиву Црне Горе, на Цетињу, садржи мноштво доказа (у 110 фасцикли) о аутокефалности Црногорске православне цркве. (Негатори Црногорске православне цркве, иначе, нијесу никада цитирали нити један документ из тог фонда!) И сабрана дјела Митрофана Бана, објављена у више томова, такође су увјерљив извор који свједочи о аутокефалности Црногорске православне цркве. И (сачувана) архива о засједањима Светог Синода Црногорске православне цркве, нуди доказе о њеној аутокефалности, а и службени часопис црногорског Министарства просвјете и црквених послова – “Просвјета” (1889–1901) такође садржи бројне факте и доказе о аутокефалности Црногорске православне цркве.
Исто тако, бројни су акти и чланци о аутокефалности Црногорске православне цркве, које је објавио лист “Глас Црногорца” у периоду од 1871. до 1922. године. Из наведених извора нудимо само неке доказе. О аутокефалности Црногорске православне цркве писале су и многе значајне личности које су живјеле у вријеме када је она имала такав статус, а међу њима су Валтазар Богишић, Никодим Милаш и Нићифор Дучић.
Никодим Милаш, задарски епископ, записао је 1890. године у књизи “Црквено православно право” да је Цетињска митрополија аутокефална и у његовом каталогу је на трећем мјесту.
Када је митрополит аутокефалне Црногорске православне цркве Митрофан Бан, 1910. године, славио јубилеј – 25-огодишњицу архијерејске службе – тим поводом примио је бројне честитке, а једну од њих упутио му је (из Солуна) и др Гаврило Дожић, каснији српски патријарх, у тој поруци пише и ово: “Мени би била дужност не само моја скромност да узме учешћа, већ да будем иницијатор и, у околини у којој сам се налазио, да и други изврше оно што су били према томе знаменитом моменту у историји Црногорске цкве”. Када је др Гаврило Дожић, 1913. године, одређен да буде епископ пећке епархије Црногорске православне цркве, црногорски краљ Никола И Петровић-Његош је поручио: “Господо, може ли бити љепшега дана за нашу аутокефалну Православну цркву од овога, у коме са нашега Цетиња спремамо, др Гаврила Дожића, вриједног сина земље ове на његову службу богу и народу”. У биографији др Гаврила Дожића, коју је објавио Илустровани званични алманах–шематизам Зетске бановине, (год. И, државна штампарија, Сарајево, 1931. стр. 232), пише и ово: “Огледао се на богословско–књижевном пољу, а сада ради на историји Црногорске православне цркве”.
Митрополит аутокефалне Црногорске православе цркве у периоду од 1884 до 1920. године (када је насилно укинута) био је Митрофан Бан (1841–1920). Он је 1910. године, у писму које је захвалница на поздравни говор краља Николе, уз остало, навео и ово:
“Ваше Краљевско Височанство, Премилостиви Господару, Четрдесет година већ је прошло, од како ми је велика срећа у удио пала да ступим на службу Црногорске цркве – на службу Ваше, Господару, јуначке државе”.
Члан Светог Синода Црногорске православне цркве Кирил Митровић (1867–1931), који је 1909. године постао епископ њене захумско–рашке епархије, 6. априла 1910. године, у поздравном говору упућеном Митрофану Бану истакао је и ово:
“Ваше Вископреосвјештенство,
Високодостојни господине Митрополите! Радује се данас света православна Црногорска црква славећи двадестпетогодишњицу ревносне службе Ваше Богу, пријестолу и отаџбини, и приноси топло благодарење Божјем промислу, што Вас је св. Благословом својим пратио на путу дуге тешке апостолске службе Ваше и удијелио да она буде плодоносна и корисна св. Божијој цркви”.
Аутокефалност Црногорске православне цркве експлицитно доказује писмо Светог Синода Црногорске православне цркве књазу Николи I Петровићу Његошу од 1. маја 1908. године, које гласи:
“Његовом Краљевском Височанству Књазу Господару Николи Првом – Тополица.
Бог вјерни чувар Црне Горе кроз дуга и тешка времена очувао је њену политичку независност и црквену аутокефалност. За ово заслуга припада Вашему Узвишеноме Дому, из кога су на кормило државно и црквено долазили велики мужеви, духовни пастири и свјетски владари, који су вазда знали високо држати углед Црне Горе.
Између многијех савременијех реформи које је Ваше Краљевско Височанство на срећу и благо Црне Горе благоизволило санкционисати и света црква била је усрећена духовнијем законима Православних Консисторија и Светог Синода.
Сагласно Уставу Светог Синода данас први пут окупљени синодски чланови на првоме мјесту за своју свету дужност сматрају, Вашему Краљевском Височанству и Вашему Узвишеноме Дому изјавити своју вјерност и непоколебљиву оданост. У исто вријеме Синод најпонизније, Вама Узвишени Господару најтоплије благодари за небројена добра која сте цркви својој учинили.
Ваше Краљевско Височанство, Ваш Узвишени Дом и Црну Гору Свети Синод препоручује промислу Свевишњему.
Смирени молитвеници: Митрополит Митрофан, предсједник, наим. епископ Кирил Митровић, члан, архимандрит Михаило Дожић, члан, игуман Прокопије Врачар, члан, протођакон Филип Радичевић, члан, протојереј Аксентије Бојовић, члан, протојереј Павле Петровић, члан, секретар Светога Синода, ђакон Иво Калуђеровић”.
Црногорски књаз Никола И Петровић Његош проглашен је 1910. године за краља Црне Горе. Међу бројним честиткама тим поводом примио је и честитку Његове Светости Патријарха Антиохијског Григорија:
“Његовом Величанству Преблагочестивом Краљу Николи Првом.
Петнаести август, благословени дан, који ми напомиње милости и обимне благодати, Нашега Господара, Бога, јер тог истог дана 1906. године ја сам узашао по милости Светога Духа на пријесто Патријаршијски Првопрестолних Апостола Петра и Павла, данас постаје извор радости и весеља за Свето Православље цијелог свијета, јер данас видимо Вашу главу, обасуту поштовањем и обожавањем, а тако и мудрошћу испуњену, која Вас је учинила предметом уважавања и дивљења Великодушних Руских Царева. С којом сте мудрошћу знали управљати предстојно Вашу Срећну Књажевину кроз читаво по вијека, окруњену православном круном и као што то види Ваш вјерни народ, радан и храбар, предан православљу и гледа свога омиљеног Књаза на достојанству Њихових Величанстава Краљева. Сасвим је дакле праведно да данас наше душе величају Господара, а наши духови да се радују у Господу, који је наш спаситељ, и за то Антиохиска црква узимље удјела у великој радости своје сестре Свете Црногорске Цркве. Сматрао сам дужношћу да отслужим са свим мојим патријаршијским клиром у присуству великог броја моје пастве свету литургију, намијењену Вашем Величанству возљубљеном у Господу.
Ја овим узимљем слободу да поднесем Вашем Краљевском Престолу моја Патријаршијска честитања и моје очинске жеље дубоко искрене, молећи Господа и Цара Царева, да Вас сачува још светом десницом за дуг и пресрећан живот на корист и на срећу државе коју Вам је Свевишњи повјерио, да сачува Њ. В. Преблагочестиву Краљицу Вашу узвишену Супругу, Њ. Кр. В. Књаза Нашљедника и цијелу Краљевску породицу, да благослови Ваш Народ и уздржи и штити Вашу Славну Краљевину. У знак благослова слободан сам послат В. Величанству икону Св. Богородице, заштитнице наше патријаршијске катедралне цркве, и као доказ моје истинске љубави према В. Величанству и мог великог весеља за овај срећан дан, ја се усуђујем управити Вам ово писмо, са којим Вам подносим моје дубоко поштовање.
Нека је милост Божја с Вама и нека Вас прати.
Част ми је бити Вашега Величанства врло ватрени и понизни молитвеник у Христу!
Дамаск, 15. август 1910.
Григорије Патријарх Антиохиски и цијелог истока”.
Устав Светог Синода Црногорске православне цркве од 30. децембра 1903, у члану 1 и 2, изричито наводи аутокефалност Црногорске православне цркве, у члану 15, став 2, говори се о личној надлежности Митрополита “као синодског предсједника и као поглавице аутокефалне Црногорске цркве”.
У Уставу Књажевине Црне Горе из 1905, у акту леx супериор, са становишта државног права, у члану 40 нормирано је слиједеће: “Државна вјера је у Црној Гори источно православна. Црногорска је црква аутокефална. Она не зависи ни од које стране Цркве, али одржава јединство у догмама с источно православном Васељенском црквом. Све остале признате вјероисповијести слободне су у Црној Гори”.
Посљедњи аутокефални митрополит Црногорске православне цркве, у доба независне Књажевине и Краљевине Црне Горе био је Митрофан Бан. Он је за црногорског митрополита канонски рукоположен у Русији 6. априла 1885. године, у Исаклијевској Цркви у Петрограду, од стране петроградског митроплита Исидора, у присутству руског цара Александра III Романова. Три дана раније, у бесједи коју је одржао у Светом Синоду у Петрограду, између осталог, рекао је и ово:
“Ви, свјатјејши отци, промислом Божјом и жељом мога премилостивога господара књаза Николаја руковођени, изволисте смиреност моју изабрати за епископа Цркве Црногорске”.
Након хиротоније примио га је 15. априла 1885. године цар Александар III. Приликом сусрета са њим рекао му је и ово: “Мени је такође драго што сте Ви рукоположени за епископа у Русији. То показује духовну везу имеђу Руске и Црногорске цркве”.
Митрополит Митрофан Бан све то детаљно описује у својим мемоарима. Након хиротоније, Митрофан Бан је, 19. октобра 1885. године, о томе обавијестио васељенског цариградског патријарха Јоакима ИВ у писму, број 356, у којему, уз остало, наводи:
“Ми смо се из Русије повратили и у име Божије заузели смо свету катедру Митрополије Аутокефалне Цркве у богоштићеном Књажевству Црногорском на коју смо и Духом Светијем и позвати”.
Руска црква и Цариградска патријаршија признавале су аутокефалност Црногорске цркве не само у доба Митрофана Бана, него и раније. Тако се из писма које је царигарадски патријарх Григорије послао 29. јануара 1798. године Петру I Петровићу Његошу јасно види да је цариградска патријаршија Црногорску цркву сматрала аутокефалном.
Васељенска патријаршија је 1855. изричито признала аутокефалност Црногорске цркве о чему говори и атинска Синтагма.
Протођакон Филип Радичевић, дугогодишњи секретар Митроплије Црногорске православне цркве, члан њеног Светог Синода од 1904. године, у службеном часопису црногорског Министарства просвјете и црквених послова – Просвјета, у раду “Православна црква у Црној Гори”, објављеном 1889. године пише:
“Православна наша црква као аутокефална, независна је. Она се као таква односи према Руском Синоду, Цариградској и другим патријаршијама, као и осталим аутокефалним црквама. Све аутокефалне православне цркве признају независност Црногорске цркве, свагда јој достављају догађаје који се у појединим црквама збивају, на примјер, кад који патријарх долази на управу своје цркве”.
Године 1910. митрополит петроградски Антоније у писму Митрофану Бану, уз остало, пише:
“Братски вас поздрављам са знаменитим јубилејем, изражавајући топле жеље да Вашем Високопреосвештенству пастироначеник Господ Бог наш Исус Христос удијели дуги живот у плодотворној служби Вашој за добро Црногорске цркве”.
А Васељенски патријарх Јоаким из Цариграда 1910. године пише Митрофану Бану:
“Господ нека подари богате дарове Вашем Високопреосвештенству, светој Црногорској цркви, благовјерном господару и побожном народу”.
У име Српске православне цркве, њен митрополит Димитрије Павловић (1910. године) упутио је честитку Митрофану Бану, у којој стоји: “Српска црква, као сестра и по вјери и народности, дијели радост Црногорске цркве”. (О томе пише “Гласник” Православне цркве у краљевини Србији, од 15. априла 1910. године.)
Јерусалимска црква је признавала аутокефалност Црногорске цркве, о чему илустративно говори и писмо патријарха Дамијаноса послато Митрофану Бану 25. децембра 1903. године.
Михаило Дожић постао је 1879. године игуман Морачког Манастира, да би убрзо био произведен у чин црногорског архимандрита. Године 1908. постао је члан Светог Синода Црногорске православне цркве. Заједно са попом Станком Булатовићем, из Колашина, 1910. године, поводом јубилеја којег је славио митроплит Митрофан Бан, упутио је писмо слиједеће садржине:
“Данашњи дан Вашег славља двадесетпетогодишњице као поглавара свете Црногорске цркве особито прославља свештенство и народ у светој обитељи манастира Мораче. Традиционалне везе Вашег пребивања међу народом овог краја остаће на успомену најдаљим покољењима. Нека да Свемогући да прославимо и педесетогодишњицу Вашег славног рада, на корист свете цркве, Господара и Отаџбине”.
Игуман Леонтије Нинковић, настојатељ Острошког манастира, од 1912. године члан Светог Синода Црногорске православне цркве и свјештеник на Двору краља Николе у земљи и емиграцији (1916–1919) упутио је из Никшића 1910. године, заједно са јеромонахом Данилом Лабовићем и монахом Антонијем Мирановићем, честитку у којој, уз остало, вели да је Митрофан Бан храбри јунак са сабљом у руци на бојном пољу, под барјаком узвишеног Господара, те као јерарху“специјално за Црногорску цркву и свештенство, најсрдачније Вам честитамо двадесетпетогодишњицу свете узвишене и ревносне архипастирске службе Богу, цркви, Господару и домовини”, након што је митрополит Митрофан Бан умро, 30. септембра 1920. године. Опроштајну ријеч на његовом опијелу говорио је епископ захумско–рашки Кирил Митровић, и том приликом, уз остало, рекао: “По природи бистра и здрава ума, племенита срца и несебично снажне воље, он је успијевао у раду на црквеном пољу тако да је способност његова уочена од црквених и државних поглавица довела га на управу Црногорске цркве. Према приликама и средствима са којима је могао располагати Митрополит Митрофан за вријеме свог дугог Владиковања много је учинио за Црногорску цркву”.
Свети архијерејски синод Васељенске патријаршије у Цариграду, 19. марта 1920. године, донио је одлуку (број 2056) којом даје благослов на присаједињење Уједињеној Српској православној цркви одређених епархија, гдје се, уз остало, прецизира:
“У границама овог Уједињеног Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца ушле су и аутокефалне православне цркве, Карловачка и Црногорска, као и двије далматинске епархије, Задарска и Которска”.
Васељенска патријаршија, иначе, тим актом “признаје проглашено уједињење аутокефалних цркава Српске, Црногорске и Карловачке, као и двију далматинских епархија”.
Ово је, дакле, званични акт Васељенске патријаршије у којему се наводи да је постојала аутокефалност Црногорске цркве.
Проглашење Српске патријаршије обављено је у Сремским Карловцима 12. (25) септембра 1920. године. Убрзо потом састао се Архијерејски сабор Српске патријаршије – 15. (28.) септембра 1920. године – који је донио одлуку да се архиепископ београдски и митрополит Србије, Димитрије Павловић, прогласи ипсо јуре првим патријархом Српске патријаршије. У тој одлуци, уз остало, се каже:
„Слично томе поступало се и код оснивања националних аутокефалних области у свима православним државама. Тако су уздигнуте катедре на ступањ аутокефалне архиепископије у престоним градовима: Атини за Цркву у Краљевини Грчкој, у Београду за Цркву у Краљевини Србији, на Цетињу за Цркву у Црној Гори, у Букурешту за Румунију, у Софији за Бугарску, а у Русији дигнут је архијерејски престо друге престонице у Москви, на ступањ патријаршије”.
У томосу Цариградске патријаршије и патријарха Мелентија ИВ, донијетог у Цариграду 19. фебруара 1922. године (број протокола 1148.) изричито се наводи да је Црногорска православна црква била аутокефална.
И црногорски политички и правни писац, адвокат, др Секула Дрљевић, који је у независној књажевини и краљевини Црној Гори вршио и дужност министра просвјете и црквених послова, на ову тему је (у својој књизи “Балкански сукоби 1905– 1941.”, друго издање, Загреб, 1990. 172–173), уз остало, записао: “Црногорско православље је црногорославље… Црногорска црква кроз све вјекове није била ни у каквој зависности од било које православне цркве, па ни од Цариградске патријаршије”.
И српски историчар, иначе рођени Црногорац, др Глигор Станојевић, у књизи “Историја народа Југославије” (књига II, Београд, 1960. стр. 1184), констатује чињеницу да је Црногорска православна црква била аутокефална. Станојевић то чини и у својој књизи “Црна Гора пред стварање државе” (Београд, 1962. године).
Најзад (иако то, понављам, није сва документација која се на ову тему може понудити) указујем да је познати мађарски научник, професор Универзитета у Будимпешти, члан Мађарске академије наука, др Јожеф Бајза, у својој књизи “Црногорско питање”, објављеној на мађарском језику 1927. и на италијанском језику 1928. године у Будимпешти, о аутокефалности Црногорске православне цркве написао и сљедеће: “Година 1766. означава незабораван датум у историји Црне Горе. Турци су те године укинули Пећку патријаршију и због тога је православна Црногорска црква добила аутокефалност”…
Подсјећамо: Цариградска патријаршија је у свом Каталогу из априла 1855. године уписала Црногорску цркву на деветом мјесту аутокефалних цркава. Исто то наводи се и у каталогу Атинска Синтагма, из априла 1855. године. И Руски каталог аутокефалних цркава из 1851. године наводи Црногорску митрополију као аутокефалну. О томе Нићифор Дучић пише:
“Руски синод признао је православну цркву у Црној Гори као аутокефалну за вријеме славнога митрополита црногорског, Петра Првог Петровића Његоша”.
Рецимо још и да је Енциклопедија Британика (из 1911. године) објавила да је Црногорска црква “аутокефална грана источне– православне цркве” …
Уважени господине Војине Грубачу, у научној полемици са мном, око питања аутокефалности Црногорске цркве, не само да сте ударили у ледени бријег, већ сте доживјели, метафорично речено, морску судбину брода “Титаник”. Сами сте то изазвали и тражили, у овој расправи, у којој, иначе, de jure и de facto стручност немате.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Читам текст г. Аџића и унапред погађам стазе и богазе којим ће се аутор запутити на свом “путу којим се ређе иде” (али се редовно понеко погуби). ПОшто он у првом пасусу левичарски доследно и тврдоглаво комесарски етикетира Г. Војина Грубача и нашег доброг митрополита Амфилохија, као “сумњиве елементе” који су, је ли, “против ове данашњице”, “против тековина” и сл. погађам из прведа следи скок на осуду бруталног рушења “Црногорске неовисности” које су Карађорђевићи одрадили 1918. године, до чега и долази у следећих пар пасуса; Док то читам, погађам да следи директан напад на краља Александра Карађорђевића (иначе рођеног Цетињанина) и ето, г. Аџић се, логично, на мах обрушава на злосрећног краља; Признајем, ту се губим на трен, мислио сам да следи ауторово урањање у “дукљанске магле”, помињање “славне” краљице Јаквинте, шта ли, али не…… Аутор потом помиње за њега непојмивих “110” фасцикли” које је видео у Архиву ЦГ, а које, је ли, сведоче о аутокефалности Цркве у Црној Гори. Те би било фасцинантно да ми није познато да његов колега историчар и мој друг Пеђа Вукић, који ради у том Архиву и има фотографско памћење, зна садржај тих фасцикли скоро па напамет, а опет не каже да те фасцикле потврђују нечију аутокефалност… Ово је ипак сигурна лука за г. Аџића и његове терије, јер он добро зна да се нико од нас читалаца његовог текста неће упустити у истраживање садржаја “110 фасцикли”, само зато да провери истинитост његових речи, па оправдано верује да ће му већина нас поверовати на часну реч да фасцикле крију тајне аутокефалности; Наравно, да није Пеђе Вукића, који није само загледао тих “110 фасцикли” и викнуо Ваууу, као што је урадио г. Аџић, већ је исте проучавао и знаих напамет; Слутим да ће се аутор потом дохватити каквог “страног” ауторитета, као потврду истинитости његових тврдњи и ето, име ми се само намеће – Никодим Милаш и његов уџбеник за младе богослове – наравно,ту погађам, ето у тексту и Никодима; Следе, наравно, патријарх Гаврило Дожић, Митрофан Бан, а ту је и г. Аџићев идол – Секуле Дрљевић, који се јавља “свежим” делом издатим 1990. године (иако мртав од 1945.), васкрсава намах да помогне свом верном биографу… Све иде – мање више логично и познато. Наравно, г. Аџић, за разлику од осталих “аутокефалиста”, избегава позивање на компромитоване, односно комичне “ауторитете”, попут магловитих дукљанаца Јаквинте и Бодина, или комунистичких главешина попут Милатовића или Ђурановића. Г. Аџић у својим текстовима врло ретко помиње Петровиће, а посебно “незгодног” Николу, а и што би, ко би се носио са Николиним разиграним србовањем? Владику Петра II Петровића Његоша не помиње баш никако. То само сведочи о интелигенцији г. Аџића, који добро зна да је прича о томе да је владика Раде Томов “био заведен”, или “у заблуди”, управо смешна. На крају, изражавам дивљење напору марљивог г. Аџића усмереног на сизифовски посао да покуша да докаже недоказиво и да у прошлости изгради потпуно нереалну и измаштану стварност, као замену за праву историју. Права штета је што троши своје време и што се бави оваквом пара-историјом. Питам се, што се не баци на белетристику? Ту не би било смешно то што тврди, а ако би у причу убацио и којегчаробњака, змаја или баука, могло би бити и занимљиво!
Srpski crkveni istoričar dr Čedomir Marjanović u knjizi „Istorija Srpske crkve“, Beograd, 2001, str. 251-252 konstatuje da ukidanje Pećke patrijaršije 1766 „U Crnoj Gori nije učinilo nikakav potres. Iz Carigrada nisu ni pokušavali da pošalju Grka vladiku u Crnu Goru, kao što su to učinili u ssvima drugim pokrajinama, što znači da su u carigradu znali o izuzetnom položaju Crne Gore. Ako uzmemo,pak, u obzir da su grci sve vladike srpske smenili pomoću turskih vlasti, izlazi da u Crnoj Gori nisu izvršili smenu ne iz nekih drugih obzira, već jedino zbog toga što turska vlast, njihova potpora, u Crnoj Gori nije postojala“.
Dok u Srbiji na mitropolitskom tronu sjede Grci fanarioti (poznati „vijek fanariota“ u Srbiji pod turskom vladavinom) i dok su oni na ključnim pozicijama u crkvi, koje postavlja Carigradska patrijaršija na taj položaj, dotle se na čelu Crnogorske crkve nalaze mitropoliti koje bira samostalno crnogorski narod na Opštecrnogorskom zboru, kao suverenoj instituciji vlastite faktički slobodne i nezavisne države. Srpski istoričat dr Čedomir Marjanović na strani 364 navedenog djela konstatuje da je do crkvenog ujedinjenja, koje je otpočelo decembra 1918. u KSHS „Crnogorska crkva autokefalna“.
Cg crkva nije nesrbska no srbska i nije pod fanariotima i turcima bila.
Zato su i govorili sami da su sačuvali iskru slobode Srbinove.
Ko basitini genocid, brate.
Ja to nikada nisam bastinio.
I ne diraj mi Musolinija.
Anonimni, jesam pisao i o CPC, nego ti je promaklo.
Citiram dio iz pethodnog teksta:
“Danasnja crnogorska pravoslavna „Crkva“ je isto jereticka zajednica, koju vodi Ristov kolega Miras Dedejic.
Obadvojica su udbaski i vatikanski kadar.”
Сиктер, бре багро!
Вукмане брате, како може православни хришћанин( тј ти) да исто времено баштини гасне коморе, уништење јевреја и Словена, и сл работе фашистичке, једног дегенерисаног Хитлера, и надуваног мусолинија?
@Гвозден
Признајем да није довољно, али књаз Црне Горе је санкционисао затечено стање, уз то – да би спречио да цетињска Митрополија потпадне под Цариградску патријаршију, која је тад умногоме била инструмент Отоманске империје. Не можемо много кривити књаза Николу, јер је постојање Пећке патријаршије било “замрзнуто”, а Цариградска је била непријатељска и Црногорци су имали донекле сличан однос према Васељенској патријаршији (а и према Пећкој, у доба Калиника) , као Руска Загранична Црква према “Стаљиновим Патријарсима”.
Проблем је у нечему другом: ваш аргумент је сличан као Аџићев – ви сматрате да је аутокефалност довољна да би црква била помесна, што никако не стоји, јер је и сама Српска црква прво постала “аутокефална”, при чему је помињала Цариградског патријарха, па тек онда помесна. И видех на неком сајту “артемијаваца” да и они “упозоравају” на ранију “аутокефалност” Цетињске митрополије, али – чак ни у време највеће “аутокефалности” Цетињска митрополија није била помесна црква, била је аутокефална само у односу на друге митрополије и она своју помесност може да остварује само кроз Српску патријаршију. Штавише, сви Цетињски митрополити су се томе и надали и кад си их пушком терао, нису хтели да се директно повинују Васељенском патријарху:)
Уосталом, аутокефалну (баш тако, од 1879-те) Митрополију имао је и Београд, од 1879-те, али она је била само “покрајинска црквена област”, али не и помесна црква.
@Старац Фочо…
Па и ви сте збрчкали “старца Фоча” и “западну неолиберално-менаџерску терминолошку збрку”. А кад смо код називања ствари правим, именом – слажем се с вама: аутокефалност је баш то – аутокефалност:)
Господине Дујовићу,
Још једном врло јасно наводим ноторну чињеницу да се по канонима Православне Цркве зна шта је аутокефалност, и она се односи на цркву којој је од Мајке цркве и свих других аутокефалних цркава призната аутокефалија. Назив „помјесна црква“ обично подразумијева засебну аутокефалну или аутономну цркву. У Православљу има доста различитих приступа појединим питањима, па тако и данас постоје два диптиха, један Васељенске, а други Московске патријаршије.
„Аутокефалија“, како ви наводите, за ниже црквене јединице се зове аутономија или самосталност. Најближи превод термина „аутокефална“ на српски језик је „независна, засебна“. Епископија не може бити „аутокефална“! У томе вам не може помоћи позивање на разне „Синтагме“ , епископа Никодима Милаша, као ни на страдалника архиепископа охридског Јована.
Српска црква је је 2019. године добила аутокефалност и достојанство Архиепископије, Свети Сава је од стране цариградског патријарха Манојла Првог хиротонисан за Архиепископа српских и приморских земаља. Године 1346. Архиепископија је уздигнута на достојанство Патријаршије. Дакле, ријеч је о два ранга достојанства једне аутокефалне цркве.
Не могу да разумијем како ме доводите у везу са лажним повјесничаром званим СИБ(Стари Историјски Бријест) и са сектом монаха Артемија?! Шта сам то написао, да сам вас „навео“ на тако погрешне мисли? Прије ће бити да сте ви на њиховом фону са теоријом о „аутокефалности епископија“! Цетињска митрополија никада није била аутокефална. Никада. Увијек је била само једно – Епископска катедра Пећке патријаршије. И прије султана Мустафе Трећег (1766. године), и послије њега, све до дана данашњег.
Многе ваше постове читам са задовољством. Не љутите се ако се око ове теме не слажемо. У последњем коментару има мало срџбе. А она није нидобра ни здрава.
Iz najboljih namjera …
Jedno je kada se kaže da je mitropolija autokefalna, a nešto je sasvim drugo, kada se kaže da je ona to u odnosu na druge mitropolije, isto tako i one autokefalne! ( Iz jednog drugog razloga je ta njena samouprevnost od najveće važnosti za život crkve, kako je to jedna druga i opširna tema!)
Ali ona to nije, autokefalna nije, niti može biti u odnosu na Patrijaršiju!
Takva crkva u Crnoj Gori nije postojala, takva koja je autokefalna u odnosu na Patrijaršiju!
Da je takva, kakvim slučajem ipak postojala, to bi smo lako i neporjecivo utvrdili iz dva diptiha, Carigradskog i Moskovskog!
Sve drugo je prazna priča.
Не знам за вас, мени ово досадило:)
Извори су разни, тумачења још бројнија, уосталом циљ нам није да се надгорњавамо, већ да докажемо дукљанским историчарима да Црква не стоји на бирократији и политиканству, већ на Духу љубави и снисхођења и да се само тако и могу тумачити и поједини статуси појединих Њених “удова и чланова”.
Мислим да смо и у овој расправи то доказали, тако да онима који проучавају “изворе” и штелују их према идеолошким конструкцијама новијег датума сад остаје да се издигну до нашег незнања и да, ако желе да разумеју Цркву, престану да чепркају по хартијама и да приступе њеном молитвеном јединству.
А није ми било ни на крај памети да вас доводим у везу с поменутима, само сам изнео свој утисак о неким вашим виђењима. Можда нетачан.
А ако сам емитовао срџбу у коментарима, и због тога опростите, било је несвесно.
Поздрављам вас и захваљујем на драгоценом доприносу у вези историјом наше Свете Цркве.
Čejoviću, vidim, vrlo ste upućeni u situaciju u SPC, ali zanimljivo je da ni riiječ niste rekli o tzv. “CPC”? Rekao bih da Vam se njeno “ustrojstvo” i djelovanje, za razliku od SPC, dopada?
Bila je crnogorka autokefalna Crkva i posle 1918, je ta Crkva, raznim dzentlmenskim i manje dzentlmenskim metodama, utopljena u srpsku Crkvu, mada je i crnogorska Crkva bila srpska, posto su Crnogorci Srbi.
Ali danas je srpska Crkva pala u jeres i postoji samo kao organizacija.
Njen vrh su uzurpirali masoni, vatikanski tajni kardinali i udbasi, sve zajedno neprijatelji Hristovi,
pa prema tome SPC vise nije Crkva, osim potencijalno, kada narod otjera fariseje iz nje.
Danasnja crnogorska pravoslavna “Crkva” je isto jereticka zajednica, koju vodi Ristov kolega Miras Dedejic.
Obadvojica su udbaski i vatikanski kadar.
Sazrelo je vrijeme da se u Crnoj Gori stvori Istinska Pravoslavna Crkva!
Ona se moze stvoriti na tri nacina:
1. Da pravoslavni narod u Crnoj Gori, sa “nogom u guzicu” otjera SVE ekumeniste iz Crkve Bozije i sam izabere dostojne episkope, koji bi bili rukopolozeni od episkopa zilota (istinskih episkopa Hristovih).
2. Da sam stvori Crkvu, koja bi usla u opstenje sa istinskim pravoslanim episkopima, koji bi nam postavili episkope.
3. Da ceka da Bog posalje ruskog cara, pa onda da povjesa sve ekumeniste a do tada da se ne pricescuju kod ekumenista, niti da idu kod njih na sluzbu, da se mole sami po kucama ili kod zilota i da idu na poklonjenje svetiteljima pravoslavnim, Svetom Vasiliju, Svetom Arseniju itd, jer oni sigurno nisu ekumenisti, niti je njih Risto posthumno mogao upisati u satanski svetski savez crkava.
“Zelembaću” (“Green”), zalud ti sva priča, kao i Adžiću!
Cg,karlovačka,dalmatinska crkva su pokrajinske Srb crkve bile,kao i ona u srbiji.nivak a.skriva te činjenice.
Nesumnjivo bitan korak u stvaranju Srpske patrijaršije predstavljala je Druga konferencija pravoslavnih episkopa, koja se sastala u Beogradu 24.maja 1919. godine. Njome je predsjedavao Mitrofan Ban. Na toj konferenciji izabran je „Sredisnji arhijerejski sabor”, sastavljen od pet episkopa, za čijeg je predsjednika izabran Mitrofan Ban. Druga konferencija pravoslanih episkopa u Kraljevstvu SHS donijela je 26. maja 1919. godine odluku da se izvrši ujedinjenje pravoslavnih crkava u jednu jedinstvenu Srpsku pravoslavnu crkvu. Sprovođenje te odluke u život bilo je povjereno „Središnjem arhijerejskom saboru”, čiji je mandat trebalo da traje do izbora patrijarha. „Središnji arhijerejski sabor”, kao prvi posao izveo je otpust dalmatinskih eparhija od Bukovinsko – dalmatinske mitropolije. Otpusnu gramatu tim eparhijama 22. XI 1919. godine dao je bukovinski mitropolit Vladimir Repta. Ona je predata delegaciji koja je tim povodom poslata u Bukurešt. Arhijerejski Sinod Karlovačke mitropolije, na temelju tog akta, 20.XII 1919. godine primio je kanonsku vezu svoje crkve pomenute eparhije. „U isto doba poslata je jedna deputacija u Carigrad, da od Carigradske patrijarsije trazi tomos o uspostavljanju Srpske patrijarsije i prisajedinjenju njoj svih… crkvenih oblasti koje su dotle bile pod vrhovnom upravom Carigradske patrijaršije. Sporazum između delegata Kraljevine SHS i delegata Carigradske patrijarsije postignut je 18.III 1920. godine, a odmah sjutradan (19.3.1920) Arhijerejski sinod Vaseljenske patrijaršije donio je odluku da se usvaja, odobrava i blagosilja ujedinjenje svih pravoslanih crkvenih oblasti u jednu pravoslavnu crkvu pod imenom Autokefalna ujedinjena pravoslavna crkva Kraljevine SHS, kao i prisajedinjenje njoj svih eparhija, koje su po ugovorima u Bukurestu 1913, Neju i Sen Žermenu 1919. godine, teritorijalno pripale Kraljevini SHS, a dotle su bile pod vrhovnom duhovnom vlascu Carigradske patrijaršije”. (Dr Radoslav Grujić, “Srpka patrijaršija”, “Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka prof. Stanoja Stanojevića”, knj. IV, Zagreb, 1929, str. 354-355) O tome je Sveti arhijerejski sinod Vaseljenske patrijarsije u Carigradu 19. III 1920. godine donio Odluku br. 2056, kojom daje blagoslov na prisajedinjenje Ujedinjenoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi eparhija u Južnoj Srbiji, Bosni i Hercegovini. U toj Odluci, uz ostalo, se kaze: „U granicama ovog Ujedinjenog Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca ušle su i autokefalne pravoslavne crkve, Karlovačka i Crnogorska, kao i dvije dalmatinske eparhije, Zadarska i Kotorska”. Vaseljenska patrijaršija tim aktom „priznaje proglaseno ujedinjenje autokefalnih crkava Srpske, Crnogorske i Karlovacke, kao i dviju dalmatinskih eparhija” ( “Glasnik”, sužbeni list Srpske pravoslavne patrijaršije, br. 7, Beograd, 1(14) oktobra 1920, str. 99-100). Vlada Kraljevstva SHS isplatila je Carigradskoj patrijaršiji za taj pristanak milion i pet stotina hiljada zlatnih franaka.
“Arhijerejski sinod Vaseljenske patrijaršije donio je odluku da se usvaja, odobrava i blagosilja ujedinjenje svih pravoslanih crkvenih oblasti u jednu pravoslavnu crkvu…”
Сами сте навели како је то уједињење, као уједињење свих (наравно, раније српских) ЦРКВЕНИХ ОБЛАСТИ усвојила, одобрила и благословила Васељенска патријаршија.
Važno je da su Ptrahinja i Masja kao veliki “eksperti” podržaliove Adžićeve “švrljotine”!
Opet ovaj Adzic mijesa ,, babe i zabe ,, iako se one ne mogu racunati zajedno …
Činjenice su svete , jasno je da je Crnogorska crkva bila autokefalna do okupacije 1918 , državu smo vratili , vratićemo i crkvu , kad tad !
Činjenice jesu svete,Cg je čuvar iskre slobode Srbinove o čemu govori i sv Petar i kasniji Petrovići i Krsto Popović. Ko se poziva na ove a je nesrbin, kiti se plastičnim i tuđim perjem. Titigorci su na jezuitskom platnom spisku i svoju “crkvu” sa papom inkvizitori na čelu imaju.
Толико вам је независна та повраћена држава, да вам министар љума пропагира Веле Албанију, а Шиптари маркирају границе , Хрвати контролишу улаз у Боку итд итд итд. Шта рекосте за Љуму, нешто не чух…
… Kako je sve rekao, nepobitno ga istorijskim činjenicama i znanjem, onim pravim nepabirčenim, u svemu pobio g. Dujović, u potpunosti dekonstruisao- meni je ostalo za dokusurivanje, bezmalo nista!
Možda jedino da se u minujaturi osvrnem na voluminozno, imaginacijsko-retorsko zaumnjivanje Adžićevo … U poslednjem onom, boldovanom pasusu, đe je Novače, sam sebi odao priznanje, svome polemičkom angažmanu, kojim je đe jure i đe fakto utvrdio da je načisto potopio g. Grubača!
Koji je pod kritičkom oštricom budućeg doktoranta montenegrinskih didaskalija (neke vrste savrjemene političke notacije novocrnogorskog otpadništva od svega, pa i od srpske crkve ) g. Grubač ” metaforički doživjeo “, ni manje ni više ” morsku sudbinu broda Titanik “!??? Ne bilo koju nego baš morsku sudbinu, kako je Novaku posve jasno da Titanik nije mogao da doživi potapanje na kopnu, a g. Grubač u ovoj nazovi polemici, koja to, dabome, i nije!?
Dakke, Grubač, Po-to-pljen – kaže Novače!
U snohvaticama Novakovim potopljen, koji Novak trenuo nije od kada se prihvatio da čistom “naučnom intuicijom ” dokaže postojećim nepostojeće, autokefalnu crnogorsku crkvu!
Đe se u njegovim naučnim stavovima prepoznaje ogromna erudicija, onoga koji je pažljivo čitao i još bolje razumio ” prvi princip ” Aristotelov!
Da se najbolje razumije intuituvno, kada se ” prosuđuje i razabire samo umom “! Koji se takav postupak zaključivanja, po Aristotelu, razlikuje od nauke koja ” počiva na silogizmima i posrednom dokazivanju “, a ovaj ” intuitivni ” počiva na samoočiglednom principu ” neposrednog uviđanja, razabiranja čistim umom “!
Dakle bez ijednog naučnog dokaza, čistim umom nesuđeni doktoranta N.A., po sopstvenim rječima je potopio g. Grukama, još i svaki razlog i potrebu za daljom polemikom!
… Intuitivni Adžiće, uza pomoć prvog principa Aristotelovog, već po stoti put nas obavjestava, lijen nije, da u srpskoj Crnoj Gori, od kada je svijeta i vijeka, ničeg srpskog nije bilo, pa ni srpske crkve!
Još nam to i dokazao ” intuitivnim postupkom “, prvog principa Aristotelovog, kako je Adžiće odavna shvatii da je svako drugo znanje na smetnju!
Svemu lošemu na smetnju.
Njemu na smetnju.
Njima na smetnju.
Antisrpskoj Crnoj Gori, Montenegru na smetrnju!
… Svakom na smetnju, kako njima, njima Novocrnogorcima, nije na korist!!!
… Jadi ga znali!
I Novaka vjesela, i nas š njim, i svima njima! Montenegrinma, samo Srbima, samo Crnogorcima ” prvog principa “, đe ništa ne traži dokaza.
… Čak ni dokaza da smo ljudi!
“Nas Đikane, jabuko sa grane”. Kad jabuka sazrene, sa grane opada i tresne na zemlju.
Vi Đikane, tresnuli ste na zemlju, figurativno kazano, i to tako da ste zalutali u polje koje ne znate i da vas lako demantuje istorijska istina. No, citajte i učite.
U Tomosu vaseljenskog patrijarha Melentija II i Svetog sinoda Vaseljenske patrijaršije u Carigradu od 19. februara 1922. godine (br. protokola 1148), navodi se ovo: „U granicama ovog Ujedinjenog Kraljevstva SHS ušle su i autokefalne pravoslavne crkve: Karlovačka i Crnogorska, kao i dvije dalmatinske eparhije: zadarska i Bokokotorska”. U ovom patrijaršijskom aktu stoji i sljedeće: „Priznajuci, pak, proglaseno jedinstvo autokefalnih crkava: Srpske, Crnogorske i Karlovacke, kao i dviju dalmatinskih eparhija prima od ovih obrazovanu svetu autokefalnu Ujedinjenu pravoslavnu srpsku crkvu kao sestru u Hristu, koja ima i uziva sva prava autokefalnosti, prema propisima i redu Svete pravoslavne crkve”. Ovaj akt nesumnjivo potvrdjuje da je Crnogorska pravoslavna crkva bila autokefalna.U Kanonskom pismu vaseljenskog patrijarha Melentija II i Svetog sinoda Vaseljenske patrijarsije u Carigradu od 24. februara 1922. godine kojim se priznaje uzdizanje autokefalne Ujedinjene pravoslavne srpske crkve Kraljevstva SHS na stepen dostojanstva patrijaršije (br. protokola 1036) kaže se i ovo: „Posavjetovavši se o tom pitanju po dužnosti sa našim Svetim sinodom pohvalismo želju Crkve i države i priznali smo korist koju Pravoslavlje može imati od takvog uzdignuća, a način postupanja našli smo da je u saglasnosti više sa crkvenom ekonomijom (oportunošću), negoli sa preciznošću kanonskog reda”.
Treba, na kraju, reći i ovo: Postoje podaci o tome da je mitropolit Mitrofan Ban bio prinuđen da izjavi svoju volju onako kako je to trazila državna i crkvena vlast u Krljevstvu SHS. Drugim riječima, bio je izložen prijetnji i prinudi. Kako saznajemo iz pojedinih izvora, Mitrofan Ban je na samrti engleskom diplomati grofu Džonu de Salisu, bivšem doajenu diplomatskog kora na Cetinju, rekao da se pod prijetnjom smrti izjasnio za prisajedinjenje Crne Gore Srbiji i da moli crnogorski narod za oproštaj (O tome vidjeti: “Nekoliko stranica iz krvavog albuma Karađorđevića”, Rim, 1921, str. 13; “Uloga Francuske u nasilnoj aneksiji Crne Gore”, Rim, 1921. godine, II izdanje, Bar, 2000, str. 88). Predsjednik crnogorske Vlade u egzilu Jovan S. Plamenac, povodom smrti Mitrofana Bana i zbivanjima u Crnoj Gori u to vrijeme, u oficijelnom saopštenju od 9.oktobra 1920. godine, broj 426. »Komandi Crnogorskih trupa u Gaeti – Italija«, između ostalog, navodi da je na samrti kod Mitrofana Bana »nastupila griža savjesti i pri potonjem izdisaju molio je sa suznim očima sve prisutne, da budu tumači njegovog pokajanja« zato »što je dao svoj mitropolitski pristanak za uništenje Crne Gore od strane Srbije, izjavljujući da je tada to morao učinjeti pod pritiskom i prijetnjom srbijanskih vlasti, što je u povjerenju, kako je rekao u svoje vrijeme saopštio grofu Salisu, izaslaniku Velike Britanije«.( O tome vidjeti: Državni arhiv Crne Gore, FEV, Ministarstvo Vojno 1920-1922, f. 91 II i Dr Šerbo Rastoder, »Skrivana strana istorije-crnogorska buna i odmetnčki pokret 1918-1929«, dokumenti, Tom III, Bar, 1997, str. 1623-1624. O tome postupku Mitrofana Bana, prinudi nad njime pisao je i službeni organ kraljevine crne Gore u egzilu »Glasa Crnogorca«, Nej na Seni kod Pariza, br. 89, od 28 oktobra/ 10. novembra 1920, str. 3 i 4 u članku »Božji sud« čiji je autor, osnovano se može pretpostaviti iako taj članak nije potpisan, bio Jovan Simonov Plamenac).
Зелен си ти и неук, у лажима твојим.
… Navikao!
Da svak priča što mu volja!
Laici, u našem su narodu nesnosni stručnjaci za sve i svašto!?
A ” proces mišljenja ” se smatra posebno komplikovanom materijom, kako ti od toga ništa razumio ne bi!
Možda ćeš razumjeti da svaki dokument zahtjeva tumačenje u skladu sa strogim normama zaključivanja!
Možda ćeš najbolje da razumiješ ” naučni metod ” i metodologiju, ako prisjetiš na onu opasku, da i na tarabi svašto piše …
… Green, zelen!
pobij, dikane, cinice, ako možes,no ne mozes, jer CPC je bila istorijski autokefalna crkva, a ne bulazni jer znamo da je green, zeleno, zelena boja,a to je inace bio pseudonim crnogorskog zelenasa Milivoja Matovica.
Titula mitropolita Danila
U tituli mitropolita Danila se ne spominje crnogorsko ime, samo skenderijsko i primorsko. Povjesničar Andrija Luburić u knjizi Porijeklo i prošlost Dinastije Petrović (str. 29.) navodi njegovo pismo iz 1704. godine u kojem piše: Danil, božijeju milostiju mitropolit skenderski i primorski. I Johann Georg Kohl u knjizi Putovanje u Crnu Goru (Cid, Podgorica, 2005. str.129.) opisuje zvono koje je izliveno u Mlecima u vrijeme mitropolita Danila. Na zvonu je pisalo: Daniel Mitropolita di Scanderia ed oltra Marina… anno 1718. https://hr.wikipedia.org/wiki/Danilo_Petrovi%C4%87_Njego%C5%A1 хахаха,, гдје је тада била цг црква када нема ни цг имена у имену митрополије,хахаха!!!!
Mozeli mi neko objasniti dje su nestali vjernici CPC 1920 poslije njenog ukidanja pa do kraja 1990-tih kad se neki pojavljuju.
Turci su 500 godina islamizirali i rusili crkve spalili mosti SV.Save pa nisu nestali vjernici SPC.
Komusti su zabranili crkvu i pobili 100-tinjak svestinika SPC u maloj CG,poslije rata pa vjernici nisu nestali.
Dje su bili vjernici CPC 1974 kad je Tito dao Makedoncima crkvu iako je nikad nisu imali.Crnogorcima bi dao trceci.
Sv.Sava je osnovao Zetsku Episkopiju 1219 u Boki pored Tivta koja je kasnije preseljena na Cetinje .
Tako je postala posebna P. E., koja je 1766, posle ukidanja Pećke patrijaršije, združena, prvo sa Prizrenskom i +++Skenderijskom eparhijom+++, a docnije i sa Raškom
https://www.rastko.rs/kosovo/pecarsija/istorijat/eparhija_l.html +++ Јохан Георг Кол у књизи о цг на стр. 129 пише: ЗВОНО ВЛАДИКЕ ДАНИЛА ПЕТРОВИЋА НА ЦЕТИЊУ, ЛИВЕНО У МЛЕЦИМА прије 299 година, НЕ ПОМИЊЕ ЦРНУ ГОРУ И ЦРНОГОРЦЕ!!!
КОЛ 1850.: ОД СТАРИНА сем звона ништа… прије 140 год изливени у Млецима за владике ДАНИЛА ПЕТР.првог од Петровића владара..под њим на Бадње вече побили све муслимане.. изливено 1718. Даниел митрополит СКЕНДЕРИЈЕ ЕД ОЛТРА МАРИНА.. тако сазнао све титуле које имају данас.. ++Ето,нигдје помена цг имена тадашње митрополије,ни званично ни незванично.стр 28.Лубурић пише о династији Петровића.писмо Данила владике сам пише;митр.скендерски и приморски…1704.г.
Што тзв ЦПЦ не слави Немању,тј Симоена СРБСКОГ новог мироточца као црвено слово ако је та секта у континуитету са црнојевићима који га славе фебруара 1494.??? Гдје су им Сава и Арсеније којег Црнојевићи такођше славе и поштују као свете. Та секта чак нема ни србски дух који је црква на тлу ЦГ,Брда и Приморја имала прије 1918. Дакле нема ништа заједничко са историјсом и истиномплод је папе. http://montenegrina.net/nauka/istorija/crna-gora-do-xix-v/crnojevici/crkveni-kalendar-durda-crnojevica-za-1494-godinu/
Никола није имао такав став о цг прим.митрополији као Новак А. http://www.njegos.org/past/pecka.htm
она је експозитура матичне Српке цркве и то у дијаспори, у самосталној држави Црној Гори+++ко каже да је ЦГ самостална лаже.а цг црква тј некада скендеријска епархија владике Данила,када се цг име није ни помињало у имену цркве. је имала србски дух.
Митрополија може да буде аутокефална, али не може да буде помесна. Да би била помесна, мора да има статус Патријаршије.
Никад Цетињска митрополија није имала статус Патријаршије, нити га је за себе тражила.
Цетињска митрополија је била егзархија Пећког патријарха. Баш као и Карловачка митрополија, живела је у ишчекивању обнове Патријаршије.
Да је народ у Црној Гори признавао Пећку патријаршију одувек и заувек, опште је познато. Не само то, давао је и велики број Пећких патријараха и на вези с Пећком патријаршијом заснивао и достојанство Цетињске митрополије.
Аутокефалност има више ступњева, од којих је аутокефалност једне помесне цркве спрам других само највиши. И једна Митрополија је аутокефална (самоглавна) у односу на другу.
Израз “црква у Црној Гори” може да буде само употребљен у смислу суме верника (лаос) , али не и у смислу јурисдикције. “Црква у Црној Гори” није исто што и Црногорска православна црква у јуридичком смислу.
Израз “Црква у Црној Гори” може да буде тумачен паралелно с побрајањем јевађелских махчинскиб цркава, које постоје у градовима. Постоје: Лаодикијска, Филаделфијска, Ефеска, Сардска и ине “цркве”, као заједнице верних у појединим градовима, али, све оне чине једну, Апостолску Цркву.
Ако је “укидањем Патријаршије” – “Црногорска црква” добила аутокефалност, та аутокефалност је изнуђена. Не може се афирмативни статус (Патријаршија) добити актом изнуде. Актом изнуде, Црква може да буде само разједињена, а поједини архијереји “деградирани” (да, деградирани, због чега се касније у Црној Гори те две функције раздвајају) до световних владара.
Митрополиту на Цетињу никад нико није љубио руку као Патријарху. Данило Шћепчев љубио је руку Српском патријарху, Арсенију Трећем (Црнојевићу) , с чије стране је и рукоположен. Традицијом ове хиротоније, Цетињски митрополити потпадају под Српску патријаршију.
Ако је Српска црква признавала Црнојевиће за Патријархе, како да “Црква у Црној Гори” не призна не-Цетињане за Патријархе? То је нонсенс.
И: ако Српски патријарх није над Цетињским митрополитом, који је онда Патријарх? А “аутокефалне” Цркве без Патријарха над собом нема? Који је онда над “Црногорском црквом”?
Није ваљда “Црногорска православна црква” једина помесна црква којој је врховни поглавар Митрополит, а не Патријарх, а она сама прескаче помесног Патријарха и директно се повинује Васељенском? С којим помесним Патријархом ће да разговара Васељенски, кад то пожели, да би сазнао што о “Црногорској цркви”?
Ако “Црногорска православна црква” погрдно назива СПЦ “Београдском патријаршијом”, јел то значи да би пристала да се поново повинује Српској патријаршији, ако би се ова преселила у Пећ?
Јер, она је (Цетињска митрополија) већ једном била под њом (Пећком патријаршијом) . Која се тад називала и Српском.
И Петар Велики је укинуо Патријаршију и увео “Синодалног прокуратора”, али нису се због тога руски Митрополити међусобно удаљили и засновали, сваки своју, помесну “цркву”.
Не, чекали су обнову Патријаршије.
Господине Дујовићу, изнијели сте мени непознату теорију о могућности аутокефалије митрополије. Чинило ми се да знам шта је црквена аутокефалија. Објасните то мало ближе, наведите примјер.
Нисам изнео теорију, устврдио сам да је “аутокефалија” (самоглавност) технички појам који подразумева да је свака црквена јединица аутокефална у односу на ону другу, у истом рангу.
Ни Патријарх нема право да на територији једне епархије одлучује о појединим питањима, мимо надлежног епископа, а камо ли други епископ. С тим што је однос епархије према Патријаршији “аутономија”, а однос епархије (или Митрополије) једне према другој може да се тумачи као “аутокефалија”, јер су оне у истом рангу.
Тако је и Митрополија свакако аутокефална као управна јединица у оквиру једне помесне цркве (с већим или мањим ступњем аутокефалије) , али то не значи да тај степен аутокефалије значи ранг “помесне цркве”.
А то све у контексту да “аутокефалност” не значи исто што и “помесност”, како тумаче заговорници “независне” црногорске цркве.
Цетињска митрополија може да буде “аутокефална” према нпр. другој српској Митрополији – Карловачкој, али не може да буде “аутокефална” у односу на било коју Патријаршију, па ни Пећку или Београдску…
Господине Дујовићу, атокефалија по канонском праву постоји само и искључиво код помјесних цркава Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Чини ми се да сте дебело помијешали појам аутокефалије, устројство помјесних цркава и самосталност појединих епархија.
Ево, за ову пригоду нађох овај леп пасус нашег “аутономног” архиепископа охридског Јована, који много боље објашњава оно што сам ја хтео да кажем:
“Један епископ је прави и канонски једино кад је рукоположен од епископа који имају апостолско прејемство (наслеђе, сукцесију), али истовремено и уколико је у литургијском и канонском општењу са епископима осталих помесних Цркава. Ако један од ових услова није испуњен, онда тај епископ није канонски или законити епископ за подручје Православне Цркве. Са друге стране, сваки је епископ аутокефалан и за духовно руковођење својом локалном Црквом даје одговор једино пред Богом, али та се аутокефалија укида онога тренутка кад епископ прекине литургијско општење са другим епископима. Дакле, аутокефалија није омаловажена тиме што епископи на једној широј територији дају част некоме и називају га првим. То је древна, исконска црквена наука, још из времена апостола Павла, да другима дајемо већу част, али исто тако старо и првобитно је и учење да сами себе, из властољубља и користољубља, не подижемо на већи степен него да чекамо да нас други на њега подигну.”
Православна црква је јединствена канонска заједница аутокефалних помјесних цркава. Аутономна црква је самостална црква под јурисдикцијом аутокефалне цркве. Управо је такав канонски положај Охридске архиепископије у односу на СПЦ. Зато сте исправно навели: “нашег аутономног (без навода!) архиепископа охридског Јована”.
Употребљавати потпуно јасан канонски термин “аутокефалија” код тумачења аутономије појединих дјелова помјесних цркава, и нарочито код расправа о статусу и положају епископа у црквеном јединству и евхаристијском општењу, мислим да је неканонски и потпуно погрешно.
Можда сте у праву, али ето – аутономни архијереј СПЦ сматра да није неканонски и да није потпуно погрешно.
… Baš tako!
Svaka mitropolija može i u principu jeste “autokefalna ” u odnosu na neku drugu mitropoliju, ali nije, niti može biti “autokefalna ” u odnosu na Patrijaršiju!
Pomjesna crkva koja bi uzurpirala svoj status autokefalije u odnosu na Patrijaršiju po čijom je jurizdikcijom automatski postaje nekoordinirana, tj. neuključena u poredak pravoslavne sabornosti – nije Crkva nego šizmatička skupina.
Baš to što što je ona nesrećna Miraševa CPC!!!
U diptihu Carigrađake patrijaršije i Moskovskog patrijarhata jedino je SPC bila i jeste na popisu 14 autokefalnih crkava!!!
Fantomska CPC nije nikada, ni u jednom trenutku bila na popisu ova dva diptiha!
… Koja činjenica dalju raspravu, na temu navodne autokefalnosti CPC, čini u potpunosti besmislenom!!!
Па јесте, ја сам се управо потрудио да укажем како “устројство помесне цркве” и “аутокефалија” нису исто, јер се појам аутокефалије може односити и на ниже по рангу црквене јединице, али само у односу једне према другој.
Тако закључак проф. Аџића да ако је цетињска Митрополија била “аутокефална” – то је и “Црногорска православна црква”, никако не стоји, јер је Митрополија на неки начин аутокефална и данас, али искључиво у односу према другим Митрополијама, али никако према Патријаршији којој је подређена, Српској.
Што се тиче израза “самосталности епархија”, ето – владика Јован, можда зато што долази из крајева ближих Грчкој, без “страха јудејскога” уптребаљава “самосталност” и “аутокефалију” као синониме.
Аутокефалија нема баш толико мистично значење какво јој придају и историчари-атеисти и зилоти, али… вербални фетишизам је честа судбина оних који су се одрекли “силе побожности”:)
Владика Јован готово поистовећује појмове аутокефалија и самосталност, што је погрешно. Нема црквено-правног основа да се мијешају јасни термини самосталности и аутономије са аутокефалијом. Цетињска митрополија је у црногорском Уставу из 1905. године, како лијепо каже наш митрополит Амфилохије ” словила као аутокефална, МИЛОШЋУ И ВОЉОМ књаза-краља Николе Првог Петровића”. А то, признаћете, није било довољно!
“…историчари-атеисти и зилоти, вербални фетишизам и одрицање од силе побожности”! Збрчкао си све термине и пороке, у стилу најбоље западне неолиберално-менаџерске терминолошке збрке, код које поједини појмови значе оно што им у којем тренутку одговара…
Аутокефалија је само једно – аутокефалија!
… Ustvari ta ” samostalnost ” o kojoj govorite, u formalnom i terminološkom smislu je autonomna crkva!
Taj oblik autonomne samouprave, crkava kojima je priznat taj i takav autonomni status, uvijek su u zavisnosti i pod strogom jurizdikcijom autokefalnih crkava, odnosno Patrijaršije!
Upravo je organizovanost Pravoslavne crkve u autokefalne, što je jedno, i u autonomne crkve, što je nešto sasvim drugo, jedna od osobenosti pravoslavlja!
…Када је др Гаврило Дожић, 1913. године, одређен да буде епископ пећке епархије Црногорске православне цркве,..
у овој реченици је садржана сва контрадикторност цијелог текста.Да ли ико вјерује да је Пећка Патријаршија икад била у саставу тзв.Црногорске православне цркве ?! Ако је цетињски митрополит имао титулу егзарх пећког трона (у преводу,измјештена столица Пећког патријарха на територију слободне православне цркве, а која је то територија ако уједно није и српска )не значи да је Пећка патријаршија била дио неке нове цркве која је установљена много вјекова касније.Могли су и карловачки и руски митрополит такође да буду егзарси пећког трона,али та је част ипак дата Цетињу.зашто ? Даље, ко је донио православље у ЦГ односно у Зету ? ?Која личност и из које цркве ? Растко Немањић,св.Сава,српски епископ.
Зашто је Св.Петар Цетињски хиротонисан у С.Карловцима а не на самом Цетињу, ако ЦПЦ има аутокефалност као највиши степен аутономије једне православне цркве, а тим и дозволу да устоличава епископе ??
И оно најважније,зашто тзв.ЦПЦ НИКАДА није добила Томос о аутокефалности,ако је била као што кажете и де факто и де јуре (?! )аутокефална, и једна од ријетких слободних православних цркава ?Само због тога би је сигурно добила, да је била аутокефална.
На ова проста питања бојим се да немате одговор,а она су кључна.
Да су икада постојале Боже опрости македонска и ц… црква, биле би на Светој Гори. Не заборавите да су Турци укинули Пећку патријаршију и да је митрополит црногорско приморски преузео улогу егзарха-чувара Пећког трона, никако самосталност. Ми смо били луча православља и чувари Косовског мита. А онда у другом светском рату из Митрополије Црногорско Приморске убијено је око 200 свештеника, на челу са Митрополитом Јоаникијем Липовцем. Једини врховни поглавар који је био заточен у нацистичким логорима је био српски патријарх Гаврило Дожић и Владика Николај Велимировић.
Нико није одговарао за те злочине и сва ова ујдурма око полицијске НВО вуче коријен из тих злочина.
Иначе идеја о ц… језику, цркви и нацији настала је у Ватикану и Загребу. Анте Павелић је преправио изворну песму Јуначкој нам српској Црној Гори и такву је предао Секули Дрљевићу и заједно са Пирцом Биролијем га прогласио за фирера Монтенегра.
Hvala gospodinu Adzicu na ovom tekstu.
Испунио очекивања, у бобу. Као и обично, пуно ничега. Црквена организација у тадашњој Ц. Г. Јесте била независна и под шапом Николином као и све остало, с обзиром на све укупни развој ситуације тадашње коју мислим није потребно посебно спомињати( стање у осталим српским територијама, на црквеном и државном нивоу). У вријеме Књажевине и краљевине Николине постојала је митрополија и богословија на Цетињу гдје се изучавала историја српске цркве, на посе, што је доста познато, није се изучавала историја црногорске цркве, на посе. У тој и таквој Књажевине и краљевини понека се црква обновила, по нека направила, па је тим приликама као што је ред митрополит црногорски казао по неку ријеч која је остала записана до дана данашњег, гдје исту ту црногорску независну цркву назива српском и окупљеном народу вјерном се обраћа ко Србима, све црно на бело, мој Аџо и остали.
Читајући овај текст, сит сам се исмијао! Нашао он да нама бесједи о истини, чињеницама и пристрасности?! Као да га ми не знамо. Једно му се, ипак, мора признати, а то је невиђена упорност да небројено пута понавља исте полуистине, фалсификате и измишљотине. Ваљда се нада да ће, по оном старом Гебелс геслу, тако ноторне лажи постати истином?
У Црној Гори не знам никога ко мање хаје за “експозиције, историјске чињенице и научна сазнања” од овог господина, који је кадар да у вишеструком поврату фалсификује чак и сопствену биографију. Зашто онда даље и о чему?!