Историја Новорусије и руско-српског братства: Срби – први руски хусари

Пише: Дмитриј Скворцов

Након успјешног завршетка декомунизације, због којег је Украјина заузела прво мјесто на листи сиромашних у Европи, директор Украјинског института за национално памћење (УИНП) најавио је покретање кампање „деколонизације“. Почели су рушењем споменика Суворову испред бившег Суворовског института, преименованог у Богунско, и планирају да заврше „тријумфом“ над спомеником Катарине у Одеси.

У вези са побједничким извјештајем УИНП-а, Фондација за стратешку културу је написала чланкак под називом “Деколонизација ће претворити Украјину у Дивље поље.“ И заиста, читава индустријска основа моћне економије Украјине у оквиру СССР положена је на територију тог истог, некада Дивљег поља, које је након побједа генерала царице Катарине у руско-турским ратовима ослобођено од татарског зулума. У двадесетом вијеку ова територија је поклоњена новоформираној Украјини. Поклоњена је заједно са народима који су је насељавали (Руси, Грци, Срби, Бугари, Јевреји, Молдавци, Јермени), са фабрикама, рудницима, каменоломима, лукама… и са стотинама градова насељених углавном Великорусима.

Дакле, ако желите да се “деколонизујете”, онда се вратите на ниво Дивљег поља, до 15. вијека. Већ 1503. године, московски цар Иван III почео је да развија сјеверни дио Дивљег поља, касније назван Слободни крај.

А 22. марта 1764. године, након ослобођења области око Црног мора од турских савезника Татара, основана је Новоруска губернија са центром у тврђави Свете Јелизавете. Тврђава је названа у част мајке Јована Претече, праведне Јелизавете – небеског заштитника царице Јелизавете Петровне, чијим је декретом 1754. године положен темељ тврђаве.

Задатак гарнизона, који је првобитно био састављен од 3000 запорошких козака, укључивао је заштиту новооснованих српских колонија од татарској налета на „отвореном пољу“.

Српска тврђава на руској граници

Историјска позадина овога је сљедећа. Године 1751. аустријски пуковник Иван Хорват затражио је од руског изасланика у Бечу да му дозволи да се он и његови крајишници преселе у Русију. Крајишницима су у Аустрији називали неустрашиве Србе, који су служили на границама царства, и непрестано ратовали са Отоманском Портом. У ствари, то је био аустријски еквивалент козацима и козаштву. Међутим, током 1740-их, слободе православних крајишника у католичкој Мађарској систематски су укидане.

Јелизавета Петровна је прихватила понуду Хорвата. Штавише, све православне становнике Балкана, који су били угњетавани у Аустријском царству, позвала је: „Сви Срби који желе да пређу у Руско царство биће прихваћени као наша браћа по вјери, и биће примљени у службу и добити држављанство“.

И током те 1751. године дошло је и првих 276 српских имиграната у Кијев. Од 1752. године, пресељење је попримило масован карактер. Србима је додијељено земљиште између ријека Дњепар и Сињуха. Насељавали су се практично на ледини, постепено претварајући ровове у тврђаве, које су постале зачеци многих Новоруских градова и варошица. Обичним војницима је додјељивано 10-15 хектара земљишта, заставницима – до 30 хектара, поручницима – до 45 хектара, капетанима – до 60 хектара.

Нова Србија као аутономна административна јединица била је подређена само Сенату и Војном колегијуму. Главни град Нове Србије био је Новомиргородски ров.

Године 1754. формирана је Новослободска козачка пуковнија у Новој Србији, која се састојала од Срба који су се раније доселили, као и од Малоруса и Молдаваца који су слиједили примјер Срба.

Десет година касније, захваљујући снази Свето-Јелизаветског гарнизона и напорима у учвршћивању граница нове царице Катарине, постало је могуће формирати нову покрајину у овим земљама.

Исте године, 1764. године, њој је прикључена Славјано-Сербија, украјинска линија (украјинска, односно крајња линија система руских утврђења на територији садашњег Донбаса), као и 13 стотина Полтавског пука и 2 стотине Миргородског пука. Административни центар покрајине је одмах пребачен у Кременчуг.

Први руски хусари

Славјано-Сербија је нешто старија од Нове Србије.

Већ 1723. године српски хусарски пук под командом црногорског мајора Ивана Албанеза населио се у близини тврђаве Тор (сада град-херој Славјанск). Разлози за пресељење били су идентични њиховим сународницима тридесет година касније – укидање аустријске команд на граничним мјестима дуж карпатских ријека Тисе и Мароша. Крајишници су позвани да постану поданици католичко-протестантске Мађарске, што је значило губитак привилегованог статуса.

Године 1753. између Бахмута и Луганска царица Јелизавета дозволила је да се населе три хиљаде српских породица, које су у Русију довели потпуковник Иван Шевић и пуковник Славонског хусарског пука Рајко Прерадовић.

„Шевић и његови људи чинили су српски хусарски пук“, пише балканиста Јуриј Ковалчук. „У рату су се борили у војсци Руског царства, а у миру су обрађивали земљу. Иван Шевић је добио чин генерала. Српске хусарске регименте су учествовале у Седмогодишњем рату заједно са пуковима из Нове Србије којима је командовао Степан Фјодорович Апраксин“.

„У 18. вијеку скоро сви руски хусари били су – Срби“, подсјетио је професор Владимир Махнач (руски историчар са српским коријенима). „А касније, у олујном невремену дванаесте године, засијала су имена двојице славних генерала: Милорадовића и Прерадовића.“

И до данашњег дана, Донбас се одликује богатством и разноврсношћу презимена српског поријекла, па чак и потпуно српским. И у Централној Украјини (баш у региону Кировограда) – живе бројне породице са сљедећим презименима: Сербин, Сербски, Сербењуков, Сербенчуков, Серебенок и др.

Између Дивљег поља и Руине

Топоним „Новорусија“ (као „Новосербија“) био је сасвим у духу времена које је пратило доба великих открића.

„Новорусија се тада појавила као руска Америка. Када се чује „Новорусија“, постоји скептицизам јер се „чује Русија“. Али вриједно је гледати на Новоросију упоредо са Новим Зеландом, Новом Енглеском, Новом Каледонијом, Њујорком – територијама које су насељаване истовремено, и онда све постаје јасно“, рекао је историчар из Одесе Александар Васиљев, прије седам година на једном научном скупу.

„Богата, просперитетна Новорусија, није била фатаморгана – већ чудо које је створио човјек“, наставио је Константин Затулин, директор Института ЗНД. „У Европи нису могли повјеровати да се таква ствар може створити тако брзо.

Волтер је одговорио креаторима митова: „Морамо да идемо у Русију да видимо велике догађаје … Не постоји примјер земље ни народа која је постигао такав успјех у свим областима и у тако кратком временском року! Историја Новорусије, односно модерних производних региона Украјине и Русије, оповргава напоре оних који покушавају да изграде Украјину или Русију пркосећи заједничким коријенима. Ове снаге, ако превладају, претворит ће Украјину, а затим Русију, не у „европску државу“, већ у Дивље поље“.

Након мање од седам година, црне слутње о претварању „европске државе“ у Дивље поље обистиниле су се. А можда су повратак у средњи вијек, са његовим нивоом медицинске заштите и смртности, енергијом која почива на балези и слами, изградња граничних канала и “непрелазних зидова” (у ери свемирских успјеха “дивљег сјеверног сусједа”), вјерски ратови против “московских шизматика“, и коначно, борба са спомеником Катарини у Одеси – праведна цијена за одрицање од властите историје?

Међутим, то је реалност Нове руине (Украјине). А 2014. године, Новорусија је показала у Донбасу, Мариупољу, Одеси, Тавриди да не намјерава да прихвати ту реалност. Чак и „у самом средишту Украјине“, становници Кировограда, натјерани су да учествују на локалном референдуму о преименовању града, са 78 % гласали су за повратак имена Јелизаветград. Ипак, „надемократскија власт у цијелој историји Украјине“ послушала је „већину“ од 2 %, која је гласала да се град назове – Кропивницкиј.

Упркос свему, постоји потенцијал за обнову историјског памћења у Новорусији!

Извор: Фондск.Ру

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: