Историчар Вукмировић за ИН4С: У нашој историји нема значајнијег датума од 15. фебруара!
1 min read
Фото: Ђорђе Вукмировић
Дан државности Србије државни је празник који се прославља 15. и 16. фебруара, а установљен у спомен на дан када је на збору у Орашцу 1804. године дигнут Први српски устанак. Такође, данашњи дан се прославља као Дан уставности Србије у спомен на дан када је у Крагујевцу 1835. године издат и заклетвом потврђен први Устав Књажевства Србије – Сретењски устав.
Овај датум је најбитнији датум у политичком, културном и историјском календару Србије.
У новијој историји наше државе и српског народа нема значајнијег датума од 15. фебруара – Дана државности Републике Србије. Овај празник има двојак карактер – слободарски и ослободилачки. Слободарски је био потреба нашег народа да има сопствену власт у рукама и да самостално одлучује о својој судбини, а ослободилачки да не трпи туђинску власт и јарам, наводи за портал ИН4С историчар Ђорђе Вукмировић.
“На овај дан 1804. године ударени су темељи државности Србије. Њу су створили наши далеки преци у крвавој борби, најпре за голи биолошки опстанак, а касније за најслободнију државу и светионик слободе, која се економски снажно развијала и имала највећу стопу усељавања на свету, одмах иза Америке.
Тај почетак борбе, а треба поменути да су Срби први народ које се побунио против Турака и једини народ који је до своје слободе дошао самостално, без помоћи великих сила, био је почетак борбе за ослобођење и уједињење српског народа. Тада су наши преци престали да се боје Турског царства, а ова борба их је претворила из статуса потлачене раје у слободне грађане.
Истог дана 1835. године Србија, која је и даље била у вазалном односу према Османском царству, добија један од најлибералнијих Устава свог доба – Сретењски устав. Србија је друга у Европи укинула феудализам, а такође је била једна од првих земаља на свету која је забранила робовласништво. Својим Сретењским уставом, Србија је уставно-правном одредбом одредила да сваки роб који ступи на српску земљу има се сматрати слободним човеком. То је време док у Америци робовска снага изграђује највећу светску економију, док све европске земље имају робље и тргују афричким робовима на Атлантику.
Србија, која је у 19. веку била бастион народне, сељачке демократије, где су сви грађани били истог материјалног статуса са малим сеоским поседом подједнаке величине, временом се извотоперила и у нашем друштву је дошло до огромне поларизације – на сиромашну већину и богату мањину.”
