ИН4С

ИН4С портал

Затирање српског имена у Херцеговини: Истине и неистине о Херцеговцима

1 min read
Дакле, некоме је била довољна само деценија да Србе католике у Херцеговини наведе да приме ново национално име. Могли су то остварити, разумије се, само фрањевци, као тада једини високообразовани људи међу херцеговачким католицима.
Tomo Papić

Томо Папић

Пише: Томо Папић

Након још једног рата и још двије сеобе (ратне и поратне), у Херцеговини је остало само 66.000 Срба. Католика на том простору има знатно више: преко 200.000. Они (католици) стотинак година себе сматрају етничким Хрватима, иако знају да десетине њихових братстава имају презимењаке у источној (православној) Херцеговини, иако су свјесни да нам је заједнички добар дио народног стваралаштва и виде на стећцима, у цијелој Херцеговини, брзописну ћирилицу, коју је босански фрањевац Матија Дивковић (1563 – 1631) звао „сербским словима“, а кроатизовани Чех, Ћиро Трухелка, преименовао у босанчицу.

О похрваћивању западних Херцеговаца др Јевто Дедијер 1909. године свједочи овако: „Католици (овдје говоримо о народу, о сељацима) све до најновијег времена нијесу имали ни националне свијести, ни националних тежњи. Припадност католичкој вјери и једна велика љубав према свему ономе што је католичко била су њихова главна осјећања. Због тога није неразумљиво што су они у најновије вријеме прихватили хрватско име, и постали готово безусловни сљедбеници аустријске државне идеје“.

Десет година раније др Антун Радић објавио је опширан извјештај о свом једномјесечном путовању по Босни и Херцеговини. Од свега што је саопштено у Радићевом Извјешћу најзанимљивија је сљедећа информација: „(…) на доста мјеста довољно и нехотице увјерио сам се да је име хрватско по Босни и Херцеговини сеоском свијету посве непознато (…)“.

Дакле, некоме је била довољна само деценија да католике у Херцеговини наведе да приме ново национално име. Могли су то остварити, разумије се, само фрањевци, као тада једини високообразовани људи међу херцеговачким католицима. Неколицина њих, заједно с несвршеним правником и трећеразредним писцем Иваном Милићевићем, покрећу 1898. године, у Мостару, лист Освит, у којем су заступљене политичке идеје праваша Јосипа Франка. То антисрпско гласило излази до 1907. године.

Недуго потом постаје јасно уз чију су помоћ фратри – праваши однародили и мржњом према Србима испунили своју паству у Херцеговини. Наиме, одмах након аустроугарске анексије Босне и Херцеговине и избијања анексионе кризе (1908), окупациона власт наоружава новохрвате и велики број тамошњих муслимана да би испомогли аустроугарску војску уколико Срби дигну устанак. Од тада до данас херцеговачки католици су, као што је познато, три пута покушали затријети Србе у Херцеговини!

Херцеговина је у Другом свјетском рату дала преко 15.000 припадника усташког покрета, који су, са личким усташама, предњачили у злочинима на простору Независне Државе Хрватске (НДХ). Међу двадесет тројицом најзлогласнијих Павелићевих усташа четрнаест их је што из Херцеговине што из Лике, а број Срба убијених у НДХ 750. 000, по њемачким извјештајима.

О овоме геноциду у западним земљама се мало зна, јер је, како рече др Растислав Петровић, почињен с благословом Ватикана. Знало би се још мање да велики италијански писац Малапарте, аутор романа Kaputt (Поражен), није преживио потоњи свјетски рат, у којем је био ратни дописник. Крајем љета 1941. године Анте Павелић му је, каже, у својој радној соби, смијешећи се показао поклон вјерних усташа: котарицу од врбовог прућа с двадесет килограма људских очију.

О Херцеговцима је доста говорено и писано, најчешће нетачно. Анализа неистина и полуистина о херцеговачким православцима и католицима, односно Ркачима и Шкуторима, како једни друге вијековима ословљавамо, испунила би више стотина страница.

Стога ћу овдје размотрити само измишљотине, неосноване тврдње и розенталовски изведене закључке који се не могу отрпјети. А ни таквих није мало, од др Антуна Радића до др Новака Злурадића.

Др Антун Радић, у поменутом Извјешћу из 1899. године, на примјеру двојице сељака приказује православне Херцеговце као пучанство без националне свијести:

„Кад сам оно по други пут ишао на врело Буне, нађем у грмљу два сељака из Невесиња. Правили су метле од шибља. Сједнем к њима на траву и понудим им, да запалимо. Ови не знаду ни да су ‘Срби’, ни ‘православни’; знаду да нијесу Турци, (…). Знаду да имаду попа, а кад су ми рекли да има браду, онда сам тек био на чисту. Људи су – за чудо – питоми. Како су ме блажено гледали, кад сам их којешта питао и пушио с њима! Старијега сам зазвао: ‘газдо!’ А он ће ми мило-тужним гласом: ‘ А, нијесам ја газда, ја сам сиромах Обрен Ковачевић из Невесиња’.“

Свако ко штогод зна о Херцеговцима читајући ове ретке рећи ће: „Ваљда је бар презимењак устаничког војводе Стојана Ковачевића био национално свјестан“!

Знатно прије настанка Радићевог Извјешћа, група мостарских муслимана успротивила се покушају преименовања муслиманских Срба у Хрвате. У напису објављеном у задарском Српском листу, 19. фебруара 1887, они, између осталог, истичу како се за хрватско име до окупације (1878) „овђе никад чуло није“ и настављају: „(…) дочим смо за српско име одувијек знали и Херцеговце сељаке овако поздрављали: ‘Добро дош’о Србу! Како си Србу?’ (…)“.

<

Овај навод је извјесно познат др Новаку Злурадићу (Килибарди), бившем никшићком професору, који се представља као свјетски признат научник, иако га ни у Србији, а камоли другдје, одавно нико не помиње, јер позитивисти су готово изумрли.

Међутим, он је, у Историјским паралелама, „узгред“ рекао да Босанци и Херцеговци „отприлике до половине 19. вијека никад нијесу чули за српско и хрватско име“. Никшићки „бесмртник“ је, иначе, пасионирани причалац полуистина, створ што својим полузнањима кљука редовне гледаоце Живе истине Дарка Шуковића.

По недосљедности, умишљености, подругивању дијелу „сопственог“ народа, изношењу полуистина и полузнања др Злурадићу је слична само једна особа на брдовитом Балкану: др Давор Периновић, оснивач и први предсједник Хрватске демократске заједнице (ХДЗ) БиХ, син Србина и Хрватице. Пошто је смијењен са мјеста предсједника ХДЗ-а, др Периновић прелази у Хрватску странку права Анте Ђапића, србомрсца што не таји црногорско поријекло, а онда бјежи у Хајделберг, гдје, од јануара 1993. до маја 1996. године, ради на Ортопедској клиници.

У међувремену, 24. децембра 1993, лијечник–праваш пожалио се новинару НИН-а: „Међу Хрватима за мене мјеста нема, по неким правилима која прописаше покатоличени православци, познати данас као љуте усташе, западни Херцеговци“.

Представивши себе као „изврсног познаваоца историје наших простора”, др Периновић је, у разговору за сарајевске Дане, 11. фебруара 2000, наведену изјаву допунио овим ријечима: Нађите неког од наших археолога, нека ми нађе на оном подручју (о.п. западној Херцеговини) једну католичку цркву која је старија од 150 година“.

Као Херцеговац по рођењу примјећујем да је изјава др Периновића о католичким Херцеговцима микстум истине, полуистине и неистине. Да су херцеговачки новохрвати српског поријекла, знају не само „изврсни познаваоци историје наших простора“ него и сви што су имали у руци књигу Средњевековна српска држава, објављену у Загребу давне 1959. године а коришћену три деценије, у хрватским и српским школама.

На страни 10. те хрестоматије стоји реченица ученог византијског цара Константина VII Порфирогенета (913 – 959) из дјела О управљању царством: „Пошто су тада садашња Србија, Паганија и такозвана земља Захумљана и Тервунија и земља Конављана, биле под влашћу ромејског цара а постале су опустошене због Авара (…) цар насели Србе у те земље“. Слиједи појашњење др Симе Ћирковића: „Паганија је приморска област око ушћа Неретве, Захумље је данашња западна Херцеговина, Тервунија или Травунија област око данашњег Требиња, док је земља Конављана садашње Конавле“.

За разлику од Марка Вега, бившег професора никшићке гимназије и несуђеног фратра, који тврди да је западна Херцеговина увијек била католичка, др Периновић нас обавјештава да су западни Херцеговци покатоличени мало прије половине 19. вијека. Обје тврдње су далеко од истине.

Вего пренебрегава папину изјаву из 1303. године, поменуту на страни 330. његове књиге Из хисторије средњовјековне Босне и Херцеговине (Сарајево, 1980). У тој изјави се наводи да су од Угарске до приморја (о.п. од Саве до Јадрана) јеретици. А кога папа зове јеретицима – сувишно је питање за пажљиве читаоце Вегових изабраних научних радова.

На страни 323. исте књиге знанственик из Чапљине признаје да католички извори са Запада називају јеретицима не само припаднике цркве босанске него и православце. Расправе Марка Вега сличне су историографским списима фра Доминика Мандића.

Један други редовник – Грга Шкарић, мисник са Широког Бријега код Мостара, 1869. године записује: „Народ ерцеговачки вас [сав] то је народ српски брез да икаква другога у истоме умишана има.“ Он истиче потребу да се Херцеговцима објасни како су сви њихови преци били православне вјере до 14. вијека и „да су тада дошли францисканци (о.п. фрањевци) који су народ раставили на два дила“. Због ових и сличних исказа, фра Шкарић се морао преселити у Београд.

Наставиће се…

Извор: Порекло.рс

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

Слични текстови

13 thoughts on “Затирање српског имена у Херцеговини: Истине и неистине о Херцеговцима

  1. Uživam čitajući ove „obrazovane“, „pismene“ i nadasve „mudre“ komentatore kao što su „Ostrogot“, „Fiko“, „Lazo“, „Milo Đ.“,…

  2. … I toga je bilo : pravoslavni Srbi da nagrnu na katoličke Srbe, istina je!
    U istočnoj Hercegovini, u dalmatinskoj Zagori, Kotaru, Lici …
    Nego đe sam ja to pogriješio, jadi ga znali, kada sam komentsrisao zapadnu Hercegovinu!? Ono područje đe su Srbi najkasnije odstupili od pravoslavlja, a najbrže i najlakše prenarodili u Hrvate.
    Na desetine ih znam, neću ih ođe imenovati, ma mi ne jedan ne otkaza da je porjeklom Srbin, skoro taze katolik i Hrvat, Lazo, kućo.
    … Kako čitaš, tako i razumiješ.

    1. Tačno tako , i meni je svaki Crnogorac isti , bio on katolik , musliman ili pravoslavac !
      Jefino vas što odbaciste crnogorstvo ništa ne razumijem .

  3. … Prvi je fratar na prostor zapadne Hercegovine kročio pre ravno 144 godina!
    Turci su tamošnje Srbe opisivali kao zor hajduke, pogotovo Neretljane, klonili ih se, nijesu micali sa glavnog puta od primorja preko Mostara.
    Inače, Srbi od Makarske i zaleđa poslednji su primili katoličku vjeru.
    Skoro da nema ni jedne kuće u zapadnoj Hercegovini koja u prste ne zna svoj rodoslov i svoje srpske pretke!
    O njima je prvu značajnu knjigu napisao Miroslav Alačević, o području Makarske najznačajnija su istraživanja Mihovila Pavlinovića, a posebno su dragocjeni zapisi katoličkog fratra Marka Vega o stećcima.
    Niko im od njih nije sporio da su kao Srbi konvertovali iz pravoslavlja u katoličanstvo.
    Uopšte gledano, zapadna je Hercegovina posljednje značajno područje u zaleđu Jadrana koje je s velikom mukom pokatoličeno.
    S kraja osamdesetih godina kada sam obilazio ovaj kraj nijesu se libili predamnom da naširoko i vrlo upečatljivo pričaju i svjedoče o svojim srpskim precima. Otvoreno i bez snabdevanja, za razliku, recimo, od Konavljana, koji sa mnom uđoše u čarku, biše pomamili Uskopljani, vele, radije ćemo biti Iliri nego Srbi! … Radonjići, Koprivice, Miljanići … sve ljuti Hrvat do Hrvata!
    p.s. Tekst je Tomov veoma inspirativan, odličan! S nestrpljenjem čekam nastavak.
    … A o onom nesoju neću ni riječ! Hoću valaj, makar ovoliko …
    Crni kukavac, kako je grozno poavetao pod starost!
    Na vr’ glave mi se biše popeo svojim srbovanjem, i onda …kvrc!
    J**** život!

    1. A što reći za ovo Đikane :
      Trebinjski biskup Primi piše u Rim godine 1674. ovako:

      „Pravoslavni (kaluđeri) na temelju toga fermana idu i tlače bijedne katolike (po Popovu polju, nezadovoljni s onim, što im je sultan dozvolio) to više, oni obilaze s četom Turaka i grubom silom otimaju od tih hercegovačkih katolika deset puta više, nego što stoji u fermanu, izjavljujući otvoreno, da će im svake godine tako dodijavati, dok ne postanu pravoslavcima. Radi toga ne mogući se oprijeti tolikoj nevolji, katolici samo sto nijesu izgubljeni. Već su izjavili biskupu, da ce morati preci na grčki zakon, ako se ne ukloni ta nepravda.“
      Radi ovog i drugih razloga prešao je velik dio naroda trebinjske biskupije na pravoslavlje.
      Biskup Andrijašević piše godine 1627., da je od 12 katoličkih crkava u Popovu 7 dospjelo u ruke pravoslavnih. Narod Neretve i Popova piše 1629., da je veći dio katolika ovih strana otišao u shizmu.

  4. „Затирање српског имена у Херцеговини: Истине и неистине о Херцеговцима“

    Epa Papichu zashto zatiranje? Zato shto u Hercegovin nije bilo Srbskioga imena do Miloshevichevoga Rata 1990tijeh… Da je imalo Srbskoga iMENA hercegovina bi se zvala Srbija a ne chuveni Hum, Zahumlje i danas Hercegovina.

    Ako mislish da neka Ortodoxna religija = Srbin, tu se varash. hercegovci po genima nemaju ni A isto sa Srbima, lishe ovijek koji us se iselili gore u Srbiju ka Crnogorci shto su.

    Hercegovini treba dat Autonomiju u Bosni = Istochna Hercegovina i Zapadna Hercegovina zajedno = Hercegovina , a Bosna treba da se zove jope Bosna i Hercegovina.

    Tu su Srbi zamutil vodu u zadnjihe 30 godina, aloi i to che se isparvit.

    Itochemo isptravit… budni siguran u to!!!

    1. Јесте ли чули за титулу херцега од Светога Саве коју је носио Стефан Вукчић Косача у 15.веку?То је било мало пре Милошевићевих ратова…

      3
      1
      1. Тако су ту титулу преводили Латини, а он се звао по српски „војводом од Светог Саве“ а његова држава „Војводством од Светог Саве“

    2. … Prećeruješ suplemeniče!
      Nijesi valjda naka bena mazohistička te se podguzuješ ođe da te ljudi vazde grde i psuju!
      Obraza mi ni mene nije pravo, e se glasaš da si otud Katunske.
      Ućuti jadan, ili se čestito zakrvi sa ovima što te pljuju kao šugavo pašče!
      I sam znaš, nijedna se žena nije obrukala što je ćutala.
      Onaj ko zna da ćuti, isto toliko zna koliko i onaj koji nešto zna!
      … Ako si me razhumio.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *