Ispovest Čede Petrovića, penzionisanog policajca iz Umčara: Bio sam ložač krematorijuma u Aušvicu

Piše: Dragoslav Simić

Jednog vetrovitog dana 1984. otišao sam u selo Umčare, kod penzionisanog milicionera Čede Petrovića, da za dokumentarnu emisiju „Govori da bih te video“, koju sam uređivao na Drugom programu Radio Beograda, snimim njegovo svedočenje o vremenu koje je proveo u nacističkom logoru Aušvic. U zloglasni logor Čeda Petrović je dospeo kao osamnaestogodišnjak 1943. godine i u njemu je radio kao ložač krematorijuma sve do 27. januara 1945, kada su trupe Crvene armije oslobodile Aušvic. Nakon što sam snimio njegovo svedočenje, načinio sam i njegove fotografije. Kada se te slike gledaju, izgleda kao da je i vetar pomagao da se dočara atmosfera Čedine priče o Aušvicu.

„Slušam ga dugo i pažljivo, samo mi ponekad dođe da mu upadnem u reč i da mu kažem šta ja mislim o tome. Da, dođe mi da to učinim, ali neću mu kazati ništa, jer ja ničiju priču ne prekidam i nikog ne ispravljam, ponajmanje stradalnika koji priča o svom stradanju. I kud bih ja došao kad bih to činio. Onda priče ne bi ni bilo. A svaka priča je, na svoj način, i u određenom trenutku, iskrena i istinita, a kao takvu treba je saslušati i primiti…“

„Rođen sam na Kosovu, selo Livade. Moja majka i moj otac imali su desetoro dece. Ja sam kao mali, najstariji, čuvao tuđu stoku. Nisam imao ni kaiš, pantalone da vežem. I zimi i leti bili smo bosi. Parče hleba za ceo dan. Tako je to bilo do moje osamnaeste godine, do 1941. Tad sam prišao Partiji.

Bio sam partizanski kurir. Odnosio sam poštu, a zadatak mi je bio da radim kao crkvenjak u seoskoj crkvi, da me ne uhvate. Znao sam napamet sve molitve i ceo crkveni obred. Jednoga dana došlo je do provale i balisti su nas predali Nemcima.

Bila je to 1943. godina. Tog leta utovarili su nas jedne večeri u stočne vagone i prebacili kroz Italiju do nekog logora u Francuskoj. Tu sam radio skoro godinu dana. A kad su saveznici izvršili invaziju Normandije, Nemci su ceo logor hitno evakuisali. Kroz Mađarsku, kroz Austriju, kroz Nemačku vozom, i onda nas je straža sprovela u taj ogromni logor ograđen zidom. Video sam da piše „Aušvic“.

Kad smo došli, prvo smo se skinuli. Odvedeni smo u kupatilo, oprani, obrijani, namazani, dezinfikovani. Odmah posle toga je došao jedan stariji logoraš koji je sa perom i hemijskim mastilom urezivao brojeve. To je jednostavno: Moj broj ein-acht-zwei-hundert-siebenundfünfzig [182157] – to ste morali u sred noći da znate napamet i da niste znali nemački.

Dali su mi da guram kolica sa leševima do peći i da ih ubacujem u peć. To je išlo lančano. Meni je bilo svejedno šta, otupeo sam, bilo mi je kao kad sutradan moram da idem na novi posao. Kad dođe nova grupa logoraša, onda one radnike koji su radili pre njih na tim kolicima spaljuju.

Da vam kažem, bilo je i Nemaca koje sam ispekao u peći.

Od tog dana, svakog dana kad bismo ujutro ustali, našli bismo dve-tri gomile iskipanih leševa koje smo, nas petnaest koji smo bili novi, morali da ubacujemo u one peći. Te peći su izgledale kao one što se topi smola na ulici. Izvuče se onaj deo kao drljača pa se po deset leševa tu stavi. Polože se, poliju se naftom i, kad se zatvore vrata, peć se upali. Kad se napuni ta jedna peć, onda punimo drugu, treću i tako redom, bilo ih je sedam komada na red. Naša grupa je bila specijalizovana za spaljivanje leševa koje su donosili iz raznih krajeva, iz raznih logora, uopšte nismo znali odakle.

Kad bismo ustajali ujutru, uvek nas je budio ker. Ker uđe u baraku i samo ti zubima skine ćebe na patos i ti ustaješ i znaš: ideš u kantinu, popiješ čaj, pojedeš parče hleba i na posao.

Dva-tri puta su dolazili ubijeni Nemci zajedno sa ovima. Zašto i kako – to ne znam, samo sam video da su na njemu nemačka uniforma, cokule, kratke čizme. Ubijen je i strpan zajedno sa onim našim i iskipaju ih tu gde smo ih mi pekli i palili. Kad sam to video, rekoh: „Pa zašto Nemca, boga ti.”

Po četiri-pet nas ne možemo da podignemo onaj leš da ga nabacimo u peć. Ali tu su one drške sa strane kojim se ta nosila izvuku. Kad se to ubaci unutra, peć se automatski upali i oni leševi gore. I tako redom. Kad i poslednju peć napunimo, ona prva je već gotova. Otvaramo je, izvlačimo nazad ona nosila i uzimamo dugačku gvozdenu šipku pa lupamo po onim kostima da se rasture. Jer one kosti koje su stare izgorele su kao kreč, a one od mlađih su takođe izgorele ali ne sasvim nego su se savile pa ne mogu da se izvuku. Kost od starijeg čoveka izgori brzo, a od mlađeg izgori ali i dalje ostane čvrsta tako da smo ih razbijali.

Tu su bili pruga i vagoneti gde su se sejale te kosti. U tim kostima se svašta nalazilo: zlato, srebro, čivije, čunugle od opasača, zubi, razni klinovi i pločice koje su bile na ljudima… Dok tako ceo dan radimo, po pola kante se napuni raznog materijala.

Od svakog čoveka koji je sagoreo taj pepeo se istrese i proseje, tako da se sve odvajalo. Jedni su odvajali kosti i stavljali na jednu gomilu, drugi su sortirali kose, treći su sortirali kike, četvrti su sortirali češljeve, neko štake i tako redom, tako da je svako imao posla. Posle, kad bismo završili pečenje tih leševa u krematorijumu, drugo nema šta da se radi nego se po raznim sobama sve to sortiralo: ošišana kosa. kratka, crna, plava… Sve se to sortiralo.

Meni se jednom, kad sam grabio te ostatke pod nokat zavukla jedna špenadla, jer bilo je tu i raznih igala od onih Jevrejki koje su bile ošišane i streljane pa je u toj kosi bilo svačega: i češljeva i nakita, svačega… Ljudi su i gutali zlatnike; ali, kad se čovek spali, to ispadne.

A znate li kako je to kad se čovek spaljuje? Mi smo sa maskama radili i ništa gore na svetu ne smrdi nego čovek kad se zapali i gori – gore je nego kad guma gori. A kad se stavi njih deset u onu peć i kad se upali, peć počne da puca, hoće da eksplodira. Cela ona peć počne da se drma i drhti.

Kada smo sakupljali leševe iz gasnih komora, jednom smo našli živog čoveka. Sigurno je bio blizu vrata jer to su bile gasne komore kao sad hladnjače, a njemu je sigurno glava bila do vrata pa je imao kiseonika. Mi smo radili sa maskama. Kad se on osvestio i video nas, počne da beži. Pokušali smo da ga uhvatimo. Ja sam tamo bio jedini Jugosloven a svi oni drugi su bili Talijani, Holanđani, svakojaki i niko nikog ne razume. Na kraju smo se ipak sporazumeli, a nekako se i on smirio i uhvatimo ga. Mislim da je bio Poljak. Ostao je živ i počeo je da radi s nama.

Neće dete da se odvoji od majke, ali mora. Majke su oterali u barake, a decu u jednu sobu i svakom su dali po jednu kartonsku kutiju griza. A deca ko deca, okupila se u gomilama oko tih kutija. A ta soba je u stvari bila gasna komora i do ujutro samo vidiš kako su se isprevrtale sve te gomilice. I onda se otvori krov od te sobe, ulazimo unutra sa maskama, skupljamo ih – i u peć. Eto vidite, bacati decu – to je bilo srce da ti prepukne. Nas je još jedino to spasavalo što mi jedan drugoga nismo razumeli u govoru, pa smo se samo onako, očima i rukama, dogovarali: da počnemo da radimo, da prekinemo da radimo ili da idemo na ručak – sve smo se samo rukama dogovarali.

Sa ženama nismo imali dodira, ali su kod kremiranja morale da dođu kod nas. Tu je bilo i trudnih žena. Te trudne žene su pozivane na pregled. Lekar im da injekciju, ona legne na onaj sto, a taj sto je u stvari pokretna traka. I kad ona dobije injekciju, ta traka krene i sve je tako podešeno da ona sledeća žena koja čeka ne vidi šta se dešava, jer ova prva na traci prođe iza zavese. Traka prolazi ispod zavese i prelazi u drugo odeljenje. U tom drugom odeljenju nalazi se neka secaljka u vidu propelera. Ta secaljka je oštra i okreće se munjevitom brzinom. Naštelovana je tako da kad ona žena na traci pređe u drugo odeljenje, ona secaljka je zakači i otkine joj glavu: ili do pola glave, ili do vrata, ili do grudi, tako pada u kolica u kojima ih mi iznosimo napolje. I tako je išlo redom.

To je bio jedan način ubijanja. Drugo, postojalo je specijalno odeljenje u kojem su na logorašima vršili razne vežbe: napad sa nožem, napad s leđa, napad spreda, napad sa boka… Kad završe, kad ih izmrcvare, onda ih bace tamo u onu komoru, poguše ih i onda i oni dolaze kod nas.

Razne načine mučenja su koristili. Onda puste čoveka golog na krug pa puste kera da ga juri, a ker je uvežban da ga uhvati i otkine mu ud. A oni, straža, smeju se a čovek vrišti u grdnim mukama. Svega je bilo i svašta smo gledali.

Jedne nedelje ujutro, ne sećam se datuma, umesto da dođe ker da nas budi, lupaju zvona, pucaju topovi. Nema straže, nema onog kera da nas budi, a već je prošlo vreme kad treba da ustajemo i da idemo na kafu i na doručak. Odemo do kujne, tamo nema nikog, svi oni koji su tamo radili i kuvali su pobegli. Nema nikoga!

I umesto njih dolaze američki i ruski džipovi i neka engleska vojna misija. Svi ulaze u logor i viču: „Davaj bratko! Davaj!” A na tim džipovima one bele petokrake. Izvode nas iz baraka, a mi bežimo nazad u barake jer ne znamo šta se dešava, mislimo da hoće da nas streljaju na krugu.

Onda su odnekud doveli pun kamion robijaša. Bilo je tu Rusa, Poljaka… I onda se sa njima sporazumemo da je sloboda, da su vrata otvorena. Toliko smo bili naplašeni da nismo smeli iz barake da izađemo.

Stvar je ovakva. Ja sam čovek takvog tipa da za mene uopšte ne postoji strah, za razliku od drugih. Uopšte nisam dao nikakve znake straha, dok su pojedini gledali da na neki način sami sebi oduzmu život. Ja to nisam radio. Bio sam mlad i, pravo da vam kažem, nisam znao za strah. Osećao sam kao da moram to da radim svakog dana i uvek sam mislio samo na to da jednom moram da dođem kući. Sve to na mene tada uopšte nije uticalo, pa evo ni dan-danas.“

P.S: Nakon Aušvica, Čeda Petrović je prebačen u Francusku, zatim Italiju i onda brodom kući u domovinu. U rodnom selu Livade na Kosovu čekali su ga roditelji. Ali za njega je rat potrajao još dve godine. Kao pripadnik snaga bezbednosti jurio je zaostale bande balista po Kosovu. Radio je zatim kao milicioner, a nakon penzionisanja u selu Umčari bavio se baštovanstvom.

Sećanje Sonje Vujanović na logorske dane u Aušvicu

Emisija sa ispovešću Čede Petrovića pod nazivom „Ložač iz Aušvica“ emitovana je na talasima Radio Beograda, a zatim i na raznim jugoslovenskim radio-stanicama nekoliko godina pre izbijanja rata u Jugoslaviji. Iste 1984. godine kada sam snimio Čedu Petrovića, zabeležio sam i ispovesti nekoliko logorašica iz Aušvica, među kojima je bila i Sonja Vujanović iz Valjeva.

„…Ja sam sprovedena na Banjicu gde sam se zadržala sve do 7. jula 1943. godine, kada sam sa jednom grupom od 159 žena, a to je bio prvi najveći transport Jugoslovenki, transportovana za Nemačku, u logor Aušvic.

Nismo znali šta je to, gde smo stigle. Na kraju, kad se malo razdanilo, videle smo u daljini barake između tih bodljikavih žica, a pred barakama postrojene kolone ljudi Pred nama je stajala jedna velika kapija na kojoj je pisalo „Arbeit macht frei“, što znači „Rad oslobađa“.

I tu su nam rekli da se skinemo, a nas su naterali da gole prođemo ispred postrojenih esesovaca, među kojima je bio komandant logora, logorski lekar doktor Mengele i još neki esesovci i esesovke. Sve smo morale ispred njih da prolazimo podignutih ruku uvis i da se okrećemo. Pored nas, koje smo većinom bile mlade devojke, tu je bilo i nekoliko udatih žena, seljanki, koje su bile vrlo skromne i stidne i koje su se, verujem, prvi put skinule pred muškarcima tako nage.

Mi koje smo bile mlade još uvek smo lepo izgledale, jer to su bili tek prvi dani. Onda su nas terali da tako prolazimo baš pored muškaraca zatvorenika. Ti zatvorenici, uglavnom Poljaci i Rusi, su u nama videli svoje majke i svoje sestre pa su se okretali od nas da nas ne gledaju. A sami Nemci – mi smo za njih bile niko i ništa tako da nas nisu ni gledali, jer oni su „čista rasa”.

Onog trenutka čim smo prošle kroz kapiju logora na kojoj je pisalo „Arbeit macht frei“, odmah iza toga komandant logora i njegovi saradnici su nam saopštili: „Odavde se izlazi na slobodu samo kroz dimnjak krematorijuma.“

Pri dolasku smo dobile neke košulje kao od flanela neke graoraste boje i neke logorske haljine. A kad dođe zima, onda dobijamo i jednu logorsku štrafastu jaknu, bez postave. Ujutro su nas dizali negde oko tri sata, i to sa dernjavom i udaranjem po svima…

Kad bismo se među sobom zapitale: šta je sa ovom, šta je sa onom? „Pa, ona je spaljena u krematorijumu“, neke logorašice bi počele da se smeju. Bile smo zapanjene što se smeju na tako stravične prizore. Međutim, kasnije, kad smo i mi proživele jedan period vremena u logoru, i mi smo se smejale na takve stvari. Najveća preokupacija nam je bila glad. Ljudi su ginuli da iz kante otpadaka uzmu neko parče hrane, ako je ostalo. Znam da smo, kad smo nosile one kible sa hranom, po pedeset litara je bila jedna kanta i nas četiri smo nosile, i onda nam neka grupa podmetne nogu, mi padnemo, oni nam dignu tu kantu – ali tako cela naša baraka ostane bez jedne kante hrane, bez pedeset obroka.

Što je vreme dalje odmicalo, to smo mi sve više među sobom počele prepričavati o kuhinji, o kuvanju, o receptima…

Često smo pričale o tome kako li je sada kod naših kuća, šta se radi, kako li je u domovini. Onda smo, verovatno nas je glad terala na to, dugo pričale: sarma se sprema ovako, ovo se jelo sprema ovako… I verujte da smo tada, pričajući o jelima i kako se koje kuva, osećale miris sarme, miris supe, miris pasulja… Francuskinje su jele žabe. A šta da rade kad su gladne?

Dobijale smo jedan nemački hleb u obliku četvrtaste vekne. Na tom hlebu je bio utisnut datum i mesec kad je taj hleb mešan, a pričalo se u logoru da je bio mešan od 75 procenata drvene piljevine i 25 procenata brašna; dobijale smo i malo one, ja kažem, „dronjave” čorbe. To je bilo crno, tu je bilo peska, dlaka, blokeja, kao da su svi Nemci u njoj oprali noge. Jedino za njihov katolički Božić, dobile bismo kiseli kupus i po koji neoguljen i neočišćen krompir unutra ili, ako te zapadne, neko parčence mesa. Ali to je bilo samo kad je njihov Božić.

Izvor: RTS