• Поглед

Испада да се нервирамо јер мало волимо – Неколико савјета Матроне Московске који су нам потребни данас

3 године ‎ ИН4С

Пише: Марија Городова

Од светости често очекујемо чуда, а у таквом обожавању има доста паганства. Али као што уче Свети Оци: „Висина светости и савршенства није у чињењу чуда, него у чистоти љубави“ (Св. Касијан Римљанин).

Није тешко вољети када ти све иде добро, а своју радост си спреман да подијелиш са онима који су далеки и ближи. Али како је тешко чак и не вољети, већ једноставно бити толерантан према другима ако се нешто у животу не поклопи, или ако си, на примјер, болестан.

Сви знамо колико често и најмањи бол човјека чини неумјереним, како нас, болесне, све почне да нервира, постајемо нетолерантни, осјетљиви, опсједнути собом и својим искуствима, а у души нам расте гнијев на све и свашта.

Штавише, таква реакција особе током болести је толико честа да се понекад чини да је то природна реакција тијела, која не може бити другачија. Света блажена старица Матрона је, у ствари, наша савременица. Безусловно обиљежена Богом, како се каже у молитви њој, „Духом Божијим изабрана“, она нам је посебно блиска и по томе што нам је познато много тога кроз шта је морала да прође.

Сви смо морали да се носимо са увредама и прогоном, бескућништво је многима познато, а болести никога неће заобићи.

Слијепа од рођења, у младости, услед парализе, изгубила је способност да хода, а у старости је била веома болесна, наравно, патила је. Али у оним описима које су нам оставили људи блиски светитељки, о овоме нема ни ријечи. А може се само нагађати колико је коштало Матушку Матрону да из дана у дан прима болесне и страдалнике, и не само да прихвата, слуша и савјетује, не. Очевици су описали да је Матронушка могла да загрли оне који су јој долазили са таквом љубављу да их је и само то исцјеливало.

Односно, у њој је било толико љубави да је, патећи сама, нашла снагу да саосјећа са другима. Да ли је могуће научити овако вољети и како?

Једном је, у разговору са светитељком, неко, правдајући своју неумјереност, рекао:

„Матушка, све су то живци“.

„Какви живци, јер у рату и у затвору нема живаца… Мораш се контролисати, издржати“.

Иначе, за наш наук: „Ако ти стари, болесни или неко ко је полудио каже нешто непријатно или увредљиво, онда их не слушај, немој се нервирати, него им само помози“, учила је мати Матрона, „морамо да помажемо људима са свом усрдношћу и морамо да им опростимо, без обзира шта кажу или ураде“.

Испада да се нервирамо јер мало волимо. Научити да се не нервираш, већ да издржиш, да се не љутиш, већ да прихватиш нешто такво какво јесте, значи научити да волиш. А ако то радите сваки дан, превазилазећи своје ‘ја’ зарад неког другог? Ето такве свакодневне жртве из љубави према некоме ко је у близини, чак и ако га нико не примјети, зашто не би било чудо?

Овај текст је дио циклуса Новеле о љубави, објављеног у часопису Фома, број 12 (56), децембар 2007. Садржи приче које су написали различити људи као својеврсну илустрацију сваке од дефиниција чувене химне љубави апостола Павла. Љубав је увијек дубока и пространа. Али управо у овом пространом и у исто вријеме дубоком опажању љубави; у разумијевању колико је Бог различито присутан у нашим односима је радосно и изузетно важно откриће за Православље.

Извор: ЕТОС

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: