„Iskra“ na „Zlatnom prstenu“ Rusije: Zvona hrama u Ribinsku juče zvonila u čast Srbije i Kusturice

Piše: Zoran Šaponjić

Zvona Spasko – preobraženjskog sabora u gradu Ribinsku, starom 946 godina, 450 kiilometara severoistočno od Moskve, zvonila su juče u čast Srbije i Emira Kusturice.

– Serb? – u čudu je zastao u sred crkve sveštenik Dionisije, začudivši se što čuje ime Srbije.

– Da. Serb! – odgovorio sam.

– Šta ja da kažem Vama iz Srbije, kakvu poruku da vam uputim? Vaš zadatak sada je samo da izdržite, znam pod kolikim ste pritiskom. A izdržaćete samo ako se čvrsto budete držali za svoju pravoslavnu veru. Ali, šta ja da vama pričam, kada vi bolje od mene znate šta znači boriti se – zagrlio me je na sred crkve otac Dionisije.

A onda krenuo ka visokom zvoniku:

– Sada će zvona Spasko – preobraženjskog sabora zvoniti u čast Srbije, u čast Kusturice koga veoma cenim i poštujem…

I, koji minut kasnije, pod sivim nebom Ribinska, koje se spremalo za kišu, zvuk zvona sabora prosuo se nad gradom, nad Volgom…

I, bio je to trenutak nestvaran, radostan, krstili smo se pod zvonima, zahvalni Bogu na susretu neobičnom a toplom pod kupolama Spasko – preobraženjskog sabora u Ribinsku.

Beskrajnom Rusijom putovao sam juče od Kostrome i drevnog Iptajevskog manastira prvo 70 kilometara do Jaroslavlja, pa još 80 do Ribinska, i tridesetakdo velikog Ribinskog mora, onda još skoro 400 do Moskve… Beskrajna i neshvatljiva ruska zemlja, stotine sela oko puta, tradicionalnih drvenih kuća, nepregledne šume… I breze, na sve strane bele breze i veliko nebo puno oblaka, čas plavo, čas sivo, čas je prosipalo kišu a šume okolo tonule u blagu izmaglicu.

Putovao sam dalekom i nepoznatom a meni dragom zemljom i, gledao predele koje sam pre toga stotinu puta video u snovima. U zemlji dalekoj i nepoznatoj, a dragoj i toploj u kojoj duša za čas nađe mira. Punoj vodoplavnih šuma i livada, svetlucavih jezera, divnih, od vetrova i kiša crnih brvnara, skromnih seljačkih kućica načičkanih oko puta, iz čijih je prozora virilo nebo. I, svaki taj prozor bio je opervažen bojama, drvorezima, nestvarno lepim ukrasima, kao namerno postavljenim tek da uokvire nebo koje je virilo iz kuća…

U Spasko – preobraženjskom saboru u Ribinsku video sam ljude na kolenima pred čudotvornim ikonama. I pred lepim ikonostasom u kome sam danas video lepotu i Ribinska i Jaroslavlja i Pereslavlja,  i Kstrome, sve drevnih ruskih gradova čija su slava i moć ali i bogopoštovanje i bogobojažljivost građeni i traju ne od juče, nego vekovima već.

Ikonostas Spasko – preobraženjskog hrama divna je slika kako se Rusija, polako ali sigurno, nekad brže a nekad sporije, vraća sebi, onom što je činilo tako velikom i jakom.

– Bilo je strašno, užasno – počeo je priču otac Dionisije o onim vremenima kad su po Rusiji rušili hramove, u oltarima gradili toalete i mislili da će tako doneti sreću svojoj otadžbini i sebi. A pokazalo se da to tako ne može…

– Crkvu su 1929. godine zatvorili, pa su sa nje skinuli krstove i kupole, slava Bogu nisu je srušili, ali su unutra napravili magacine, neke šupe  i daščare i to na spratove… Odneli ikonostas i ikone, sve je nestalo. Kada su jedno od velikih zvona bacili sa zvonika ono se nije razbilo, razbijali su ga oni posle ručno, čekićima i maljevima – priča otac Dionisije,

Kada su 1996. godine hramu vraćena zvona, i kada je godinu kasnije ovde došao ruski patrijarh, hram je bio u jadnom stanju, ona konstrukcija unutra, one šupe na sprat su se porušile, kupole su se razmakle, zidovi samo što se nisu srušili, posebno severni.

– Dve godine kasnije, 1999. hram su nam konačno vratili. Osoba koja nam je predala hram, tamo neki rukovodilac, mnogo je tada loših stvari učinila, isključila nam struju, vodu, grejanje… Posle sam čuo da je teško stradala, i da se tek posle tog stradanja vratila veri i Bogu, došla u crkvu da se pomoli i pokaje – pričao mi je juče na zvoniku hrama otac Dionisije.

Kad je krenula obnova, tada gubernator Jaroslavske oblasti Anatolij Ivanovič Lisicin, pokucao je na vrata dobrotvona i mecene Viktora Tiriškina. I, Tiriškin je vrata otvorio, odazvao se, dao novac, hram je sinuo…

– Hvala i Lisicinu i Tiriškinu, tim dobrim ljudima… Znam koliko je novca Tiriškin dao, koliko se Lisicin trudio da nam pomogne… Bog im dao – kaže otac Dionisije.

A rezultat je brzo stigao. Oni koji su godinama u hramu radili, koji su u njemu pravili šupe i magacine, skidali ikone i krstove, razbijali zvona, vratili su se, došli da se pomole, da zamole Boga za oproštaj, i dobri Bog im oprostio…

– Spasko – preobraženjski sabor, obnovljen, ponovo zasijao starim sjajem sada je pun kad su bogosluženja, a, ima li veće radosti od te – kaže otac Dionisije.

– Sećam se čina osvećenja obnovljenog sabora. U crkvi je bilo četiri i po hiljade ljudi, ispred crkve još devet ili deset hiljada. Meni veća nagrada od te ne treba – kaže Viktor Ivanovič Tiriškin.

A Volga kraj Ribinska široka, i na jednom i na drugom kraju dohvata do neba. U plavoj vodi ogledaju se krstovi sabornog hrama i vekovi. Reka je velika i mirna, spokojna dok njeni valovi ljube obale.

Na bregovima oko hrama priča o stradanju i obnovi svetinje ukršta se sa pričoma i legendama o davnim vremenima, o burlacima posebno…

– Ribinsk je prestonica burlaka, težaka koji su konopcima vukli brodove uz Volgu… U proleće, kad prođe led, burlaci su sedali na lađe, ušli nizvodno, na jug sve do mora, a onda, odozdo, vukli brodove… Danima i nedeljama, teško i mukotrpno, a oni koji bi živi stigli do Ribinska, tu bi dobili platu, i posle se veselili što su ostali živi.. Na slici Ilje Rjepina, čuvenoj najbolje se vidi sva njihova tuga i jad, čemer, njihov život – pričao mi je juče u Ribinsku moj ruski prijatelj i sabrat Dimitrij Karabčukov.

I, i nije potrebno mnogo, treba samo zastati na obali Volge, slušati talase i zagledati se u njene daljine i osetiti kako duše burlaka prolaze kraj vas i odlaze nekim svojim putevima, spokojne i nedodirljive, našle smirenje barem tamo kad ga ovde na ovom svetu nisu imale.

Ribinsk se raširio u ravnicama kraj Volge, oko grada su nepregledne livade i šume, močvare, nepregledni i dugi putevi… U Ribinsku je pored ostalih i fabrika u kojoj se prave motori za vojne avione, 70 posto fabrika radi za odbrambenu industriju Rusije.

I kako razumeti veliku Rusiju? Tu na jednom mestu, kraj Volge, sabrali su se kroz vekove i oni koji su gradili sve te mnoge manastire, koji su njihove kupole čudesne lepote videli verovatno prvo u snovima pa ih tek onda crtali i gradili, i oni koji su te kupole i zlatne krstove rušili i zvona razbijali čekićima, pa se posle pokajali, i oni koji su vratili slavu svetinjama, i danas oni koji svojim znanjem i tehnologijom, umećem, praveći motore za Suhoje i Mogove nadmašuju čitav svet. Kako razumeti Rusiju kada često ni ona sama sebe ne shvata?

Beskrajni su ruski putevi. Iz Jaroslavlja do Arhangelska je više od 1.000 kilometara… A puste daljine zovu, kao čeličnim prstima vuku u svoja nedra. A vuklo me juče srce još gore na sever, u daljinu, da zalutam u te beskrajne šume i livade i da lutam, da legnem na zemlju i gledam bele oblake, da sanjam kupole Nikoljskog manstira i Pereslavlj i Kostromu, da vidim Arhangelsk… I jeste, ostala mi je juče duša kraj Volge, ostao deo mene, da bude tu zauvek… Pod plavim nebom te divne zemlje….

A dobri i predobrni vozač Mihail, neumoran i posle hiljade kilometara, video moj mir i nemir, kako mi svaki damar kraj Volge treperi, vodio me do Ribinskog mora da vidim ono što nisam do sada video. Kako se gore iznad Ribinska ljube nebo i more, oblaci i duboke vode, i kako se spajaju i stapaju u jedno, u nepregledno belo prostranstvo kome nema ni početka ni kraja i čiju lepotu još niko nije opisao.

Gore do mora putuje se dugo i naporno, malo asfaltom a onda izrovanim seoskim putevima  na kojima su rupe duboke ponegde i čitav metar pune vode od dugih dosadnih letnjih kiša…

A Ribinsko more je baš kao more… Dugo 172 kilometra, široko 56, s jednog na drugi kraj ne vide se obale… Veliko i moćno, zaleđeno do maja, a u januaru i februaru na jezeru koje je nastalo pregrađivanjem Volge iznad Ribinska led je debeo i 70 santimetara…

Kad smo stigli na more, ostavili kola i krenuli dalje pešice, do kolena upali u močvaru, kraj obale sačekali su nas rojevi komaraca, znak da smo daleko, daleko na severu Rusije, i lepota, nestvarna lepota Ribinskog mora i daleke lepe zemlje…

Na obali mora Dimitrij mi pričao… Pre tri godine, kada je nivo jezera pao, izronile, vaskrsle iz vode crkve grada grada Mologe potopljene pre 74 godine… Meštani grada i okolnih sela koja su potopljena 1940 godine, oni koji su dočekali i to da vide, posedali u čamce i išli svojim kućama i svojim crkvama, krstili se na vodi i zahvaljivali velikom Bogu i njegovoj milosti.

Izvor: Iskra