Iskorak drevne Kine do modernog džina

Jagoš Đuretić, direktor i glavni urednik izdavačke kuće „Albatros plus”, dobitnik je specijalne državne književne nagrade Kine, najvećeg nacionalnog priznanja koje se dodeljuje zaslužnim kulturnim delatnicima širom sveta koji su dali izvanredni doprinos predstavljanju savremene Kine, promovisali njene knjige i kulturna dobra širom sveta. Ovo je drugi put da državno priznanje Kine dobije izdavač iz Srbije; 2014. ono je pripalo Vladislavu Bajcu, direktoru „Geopoetike”.

Nagrada se dodeljuje od 2005. i do sada je nagrađeno 138 kulturnih radnika iz 53 zemlje. Ovogodišnje priznanje pripalo je i pregaocima iz Argentine, Rusije, Velike Britanije, SAD, Izraela, Libana…

Jagoš Đuretić za naš list naglašava da generacije koje su intelektualno sazrevale u drugoj polovini 20. veka nisu ništa bitno znale niti su mogle da saznaju iz školskih programa i informativnih glasila o kineskom društvu.

‒ Svakodnevno smo obaveštavani o Mao Cedungovim borbama za učvršćivanje komunističke vlasti i njegovom ambicioznom uključivanju u munjevitu revolucionarnu izmenu sveta po lenjinističko-stanjinističkom receptu, koji je u SSSR-u napunio sibirske logore, a Kinu odveo u nešto humaniju kulturnu revoluciju. Društveni istorijski obrt izvršen je tek reformama koje je podstakao Deng Sjao Ping krajem 70-ih godina prošlog veka, koje su dale šansu civilizacijskim nataloženim i prakticistički obdarenom kineskom čoveku. Svet se i danas s nevericom pita kako je moguće taj tempo bezprimernog, skokovitog ekonomskog razvoja držati u tako dugom kontinuitetu ‒ kaže Jagoš Đuretić.

Iako je kulturološka ignorancija, ne samo Kine i nego i čitavog jugoistoka planete, kako dodaje, kulminirala kolonijalnim osvajanjima zapadnih zemalja, posebno Engleske u poslednjim vekovima, ona ima i dužu tradiciju, pa je, kaže naš sagovornik, u tom pogledu posebno impresivan slučaj slavnog Fransisa Bejkona koji je naglasio da je Zapad revolucionarni napredak ostvario pronalaskom štampe, baruta i kompasa, ne znajući da su oni vekovima u Kini bili njen vlastiti izum.

‒ Budući da sam građanin naroda koji pripada zapadnoj civilizaciji, kao i mnogi drugi srpski intelektualci, morao da shvatim da je kineska civilizacija velika, čak sa najdužim aktivnim kontinuitetom u istoriji ljudskog roda, koja snažno utiče na sve oblike tokova modernih zbivanja, odlučujućih za sudbinu sveta, bilo je sasvim prirodno da se pridružim onima koji, svako na svoj način, učestvuju u približavanju naša dva naroda ‒ navodi Đuretić.

S tom idejom je prvu knjigu „Antologija moderne kineske poezije” u prevodu Radosava Pušića, objavio 1994. kao direktor IP „Filip Višnjić” da bi zbog ratnih okolnosti planove kasnije ostvario. Registrovao je IP „Albatros plus” 2008. i ubrzo su mu se pridružili Sveta Stojanović, Slobodan Divjak i Jovo Cvjetković.

‒ Ova događanja su se vremenski podudarila i sa sve većim interesom Kine da se i kulturolški predstavi svetu sa obnovljenom snagom, te se „Kratka istorija Kine” u našem izdanju pojavila 2014. uz finansijsku pomoć Kine. Sledila je edicija u osam knjiga „Savremena Kina”, edicija od 10 knjiga „Kineska kultura”, kao i čitav niz knjiga iz ekonomije, posebnih ključnih kulturoloških aspekata, da bi nakon trogodišnje timske pripreme izašlo i četvorotomno delo „Istorija kineske civilizacije”. Tada smo se okrenuli romanima: Ju Hua „Plač na kiši”, Huo Da „Muslimanska pogrebna ceremonija”, Lu Jao „Običan svet”, „Knjiga pesama” koja je poput kineske Biblije ‒ ističe Đuretić.

Tek ovakvim literarno snažnim zaokruživanjem, kaže, postaje vidljiva veličina iskoraka drevne Kine do modernog džina.

‒ Objavili smo i knjigu kojoj smo dali svoj naslov „Amerika, Kina i sudbina sveta” iz pera najvećeg stratega američke spoljne politike Zbignjeva Bžežinskog, koji je sa skrivenom gorčinom konstatovao da će Kina do 2025. postati najveća ekonomska sila sveta i okončati američku dominaciju, te se to mora sprečiti makar se i njemu omrznuta Rusija morala „prebaciti” na Zapad. Kina je ostvarila takav ekonomski napredak prihvatajući kompetativni princip na slobodnom robnom svetskom tržištu na čemu je Zapad insistirao kao na svojoj svetinji. Ali čim je Kina, sledeći taj princip počela da pobeđuje i prestiže druge odmah je nastao problem kako obuzdati to ekonomsko čudovište čak i po cenu poricanja i svojih liberalnih svetinja. To samo znači da će u procesu globalizacije na principu svetinje slobodnog tržišta u sveopštoj svetskoj utrci biti uništeni svi prirodni resursi, u koje treba, pre svega, ubrojiti i čoveka koji, obuzet tom utrkom, uglavnom sebe tu ne vidi i ne ubraja. Logika slobodnog tržišta ne dozvoljava nikome da pojedinačno stane, a o saglasnosti volja, što je jedini spas, ne vidi se kako će da dođe ‒ kaže naš sagovornik, i zaključuje:

‒ Neugasiva ljudska volja za moć čini se već je do kritične granice potrošila vekovima uvećavanu ljudsku duhovnost iz koje jedino može da se izrodi um koji je u stanju da obuhvati suštinu, da ukaže na spasonosno rešenje za svet koji pod današnjim okolnostma može jedino i da funkcioniše kao celina ‒ ali kakva? Pišući o filozofiji svetskog mira, koja je inspirisala povelju UN, Kant nije verovao u mogućnost funkcionisanja države na principima slobode i suverenosti jedinstvene države sveta, a današnji mir se održava na stalnom obnavljanju straha koji neprekidno proizvode proizvođači i nosioci moći, posebno tehnološki. Nijedan od svetskih mislilaca ne veruje u održivost takvog mira, posebno Naom Čomski.