Исидора Секулић: Расколњиков признаје грех
"Злочин и казна"; илустрација: тайныпетербурга.рф
Човечанство је страховита веза. Самоће нема, скривености нема. Страховито искиданим стазама, али ипак, враћа се Расколњиков онима од којих је бежао. Грозовит његов крик: Сам, сам да будем! Одинъ! одинъ! није могао, и не може услишити ни Бог. Ван човечанства, као утекла звезда из сазвежђа, Расколњиков је учинио огроман и узалудан покушај усамљења, да би најзад довршио круг у самилости оних од којих је бежао.
Са једним сасвим изузетним знањем је Достојевски знао да сви земаљски закони и све земаљске казне нису дорасли гресима на земљи. Земаљски закони не могу предвидети, не могу открити, не могу ни похватати ни казнити сва прегрешења. Зато не могу ни све забранити. Божји закон је онај који забрањује апсолутно сваки грех, кажњава сваки грех, и кроз људство раствара сваки грех. Као што отровна кап, кад се улије у поток или реку, више не постоји, тако пред људима признати злочин грешников нестаје у човечанству. Али пре тога, Божји закон гласи: све се плаћа. То јест, далек је и ужасно мучан пут грешника док не дође до стања да без трунке гордости и лажи призна преступ пред људима, пред свима људима, пред најнижим људима, свеједно.
Признање греха је чудо: то је разрушење дотадашњег човека. Кад је Расколњиков клекао и признао злочин јавно, ушао је у конац свега дотадашњег: у саломљење гордости, у немоћ пркосне воље, у малаксавање дијалектике разума, у истрошеност заблуделе маште. Ушао је и у одрицање од тела и слободног рада, јер следује тамница. Сав се стари човек разруши, и на рушевини тој стоји само свест о послушности једном највишем закону, једином коме није срамота покоравати се ни у најтежим околностима. Отуда осећање да та покорност одмара, отуда преображење на лику оних који су пред себи равним и такође грешним људима признали грех као пред Богом.
Да је Расколњиков признао преступ не у полицији пред два ситна чиновничића, него да је то учинио пред пуком до зуба наоружаних људи, и они би остали пренеражени, пренесени би били из својих обичних бића и расположења у друго нешто. Доживели би један од најтајанственијих тренутака на земљи и у животу човечјем. Суштина признања је у томе што је убица престао да се крије, вратио се људима, вратио се и судијама као људима, заузео међу људима своје место онакво какво му приличи. Од тога часа, човечанство не може више одстранити од себе преступника, не може га више ни мрзити ни презирати. Преступник је опет с људима, опет човек.
Људство прима грех преступника. То подсећа на верско учење о преношењу греха. Многи се људи опиру верском учењу, и сматрају преузимање греха стварју апсурдном. Заслуге, и преузимање заслуга, међутим, не сматрају стварју апсурдном. А не досећају се да је то по природном и моралном закону једна иста појава у два вида.
Оставимо веру по страни. Спиноза, који без резерве одриче појам и чињеницу и греха и заслуге у природном стању човечанства, пре друштвеног стања кад још не може бити речи о једнодушним сагласностима за одређивање норми — и Спиноза тврди: да после сагласности и одредаба има и греха и заслуга, са свима последицама од њих. Сагласност може постојати између људи, али може постојати између Бога и људи. Међутим, овако или онако, свака сагласност и једнодушност претпоставља један ланац искустава, знања, веза, традиција.
Због последицâ последицâ, свако дело сваког човека улази у предање човечанства. У том смислу може се ланац грешења доиста бацити унатраг чак до неког првог греха. Веза човечанства је тајанствена. Афинитет између егзистенција је дубок. Човек је човеку не само брат, него сенка, услов, узрок и последица. Сваки човек и свако дело, добро и зло дело, имају своје присталице и противнике, судије и браниоце, потраживаче и јемце, пропагаторе и затираче. Само је тако могућно да се све дешава, увек поново дешава. Веза човечанства, присна и судбоносна, стоји и по етици Спинозиној, на основи друштвености људске и нормирања морала; и по етици Паскаловој, по којој има један праузрок свима потоњима.
