Ирландизација Црне Горе

О могућностима промјене спољнополитичког курса у Црној Гори стидљиво се говори. Као да је на могућност израза нечег другачијег, па макар оно било и спо-љнополитичка ствар, већ одавно стављена анатема. Било како било, логика нужно мора бранити истину. А, истина се открива у самом питању. Не отвара ли фамозно Расмунсеново „не” могућност новог спољнополитичког пута?! Зашто се не оканемо посла који нас је већ скупо коштао?! Из којег не знамо ни шта добијамо. Алтернатива је у војној неутралности.

Међутим, жаргонском употребом говора натофилисти проблем неутралности схватају као израз русофилства. Употребом етикетирајуће и пропагандистичке реторике, питање неутралности се редукује на ретроградност и ригидност. Такво етикетирање, заиста, дјелује по нашој мјери. Ипак, оно на шта на-тофилистима треба захвалити тиче се низа предрасуда које износе о проблему војне неутралности. Овдје ћу се трудити да у гаданеровском духу предасуду схватим у позитивном контексту.

Наиме, предрасуда је већ суд, чак, онај суд који нас тјера да се дође до разумијевања. Двије предрасуде је вриједно размотрити, како би се темељно схватила суштима могућности савремене војне неутралности:

1) Да би била члан ЕУ, Црна Гора мора бити члан НАТО савеза!

2) Војна неутралност јесте утопија!

Један од кључних аргумената натофила против натоскептика изражен је у поменутим предрасудама. Да би се ослободили истих, драгоцјено је осврнути се на војну неутралност Ирске. Ријеч је о држави која има константу војне неутралности, примамо, због односа са Великом Британијом. Међутим, као и у случају свих неутралних земаља, након пада Варшавског пакта не може се више говорити о „тоталној” војној неутралности.

Неутралне државе, из прагматичних разлога, окренуле су се ин-тергацијама у међународним организацијама, при чему су се опредјелиле за флексибилнију форму неутралности. Ту форму можемо назвати “солидарна” неутралност. Наиме, аксиоматски је став да када у глобалној политици преовла-дава униполаризам, војна неутралност испада из тренда. У случају мултиполаризације, војна неутралност, посебно малих држава, представља паметан начин вођења политике.

Период Хладног рата најбољи је свједок. Узети учешће у међунардним организацијама значило је ослободити се тоталне неутралности, али је значило и неодрицање од неутралности. Примјера ради, Малта је чланица УН-а од 1965. године, а неутрална од 1980. Период након Хладног рата маргинализовао је неутралне државе. Ипак, наглим јачањем источних земаља, прије свих, Русије и Кине, у Европи је унаприједио утицај неутралних држава. Утицајност Ирске је незаобилазна ствар.

Када је наступило вријеме ратификације Лисабонског споразума (Реформаторског споразума насталог 2007, који представља Устав ЕУ), чији је задатак био реформа споразума из Мастрихта (оснивачки споразум ЕУ), готово је овај кровни акт ЕУ био осуђен на пропаст у Ирској. Један од главних разлога његове пропасти је био тај што су Ирци вјеровали да би његовом ратификацијом нарушили соп-ствену војну неутралност. Отуда су на референдуму, 12. 06. 2008. године, Ирци казали „не ратификацији”. Тек након годину дана, уз огроман новац ЕУ, овај се споразум ратификовала. Међутим, исти је морао да претрпи одређене измјене.

Наиме, у члану 42 (7) Лисабонског споразума, чији је метафоричан назив “Ирска клаузула”, експлицитно се наводи да “ако је нека држава чланица жртва оружане агресије на њену територију, остале државе чланице обавезне су јој пружити помоћ и потпору свим расположивим средствима у скалну са одредбама Члана 51. УН-а. (…) То ни на који начин не доводи у питање посебну природу безбједносне и одбрамбене политике одређених држава чланица”. “Ирска клаузула”, у одјељку који се тиче Заједничке безбједносне и одбрамбене политике ЕУ Лисабонског споразума, ставља на знање свима да напад на једну чланицу ЕУ представља напад на све чланице, без обзира да ли јесу, или нису, чланице система колективне без-бједности. Дакле, ако је неутралност у оквирима ЕУ утопија, онда је она ван граница ЕУ реалност.

Овим се јасно акцентује да бити члан ЕУ не значи нужно бити члан НАТО-а. Самим тим, “Ирска клаузула” показује да је неутралност ствар искључиво прагматизма, те би из тих разлога “ирландизација” Црне Горе требало да буде државна политика. Међутим, да би се Црна Гора “ирландизовала”, нужно се морају испоштовати кључни чланови Копенхашког споразума (1993.) за улазак у ЕУ:

1) политички – постојање стабилних институција;

2) економски – постојање функционалне тржишне привреде;

3) правни – усвајање правних тековина ЕУ.

Кад све узмемо у обзир, испуњење ових услова је већа утопија од војне неутралности.

Аутор текста је Огњен Јововић, предсједник Скупштине НВО Покрет за неутралност Црне Горе

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: