Intervju sa Dobricom Erićem: Srbija za pevanje i plakanje

Razgovarali smo sa pjesnikom srpskog jezika, srpskog naroda, sa pjesnikom iz naših čitanki, koji neizostavno u svojoj biografiji napomene da je iz čudesne i divne Gruže – sa nama je Dobrica Erić. Ako bi nabrajali sva Dobričina književna djela i bibliografske podatke, ovaj tekst bi bio beskonačan! Zato ćemo vrijeme koje je Dobrica posvetio našem portalu IN4S iskoristiti za razgovor o onom što jeste danas ,,hljeb naš nasušni“, što je naša bit i postanje: Narod, jezik, pismo, otadžbina, život u vremenu i nevremenu kroz koje prolazimo…

Više od pola vijeka pjesništvo je Vaša kuća i okućnica? Srbija i Gruža u sred srca Šumadije i u Vašem srcu. Da li je ljepše bilo pjevati o Srbiji nekad, ili je ljepše i zahvalnije o Srbiji pjevati danas?

Sve je uvek lepše u detinjstvu i mladosti, pa i pesma i pevanje o svojoj kući, o svom selu i zavičaju, posebno o Srbiji. Začudo, ni onda ni danas nije se pevalo niti se peva mnogo o Srbiji. Ne mnogo, već mnogo malo, onda krišom, kao da se ne sme, kao da je to poročno. Ja sam pevao o Srbiji i onda kada to nije bilo pogodno, ili bar nije bilo poželjno, a pevam evo i danas, kada je to nepovoljnije i nepoželjnije nego ikad. Ja sam još šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka objavio poemu Serbia koje ima i mnoge druge pesme o Srbiji, i opevao sam sve narodne i crkvene praznike u nekoliko knjiga. I niko mi to nije zamerio, mada me niko nije ni pohvalio. Sada mi, Boga mi, mnogi to zameraju i smatraju me nacionalistom što pevam, slavim i plačem svoju zemlju Srbiju i svoj narod, koji je više nego ikada ranije i za pevanje i za plakanje. 

A nacionalista jesam, ali ne u ružnom i izopačenom smislu, već u onom smislu i duhu u kome to propoveda vladika Nikolaj Velimirović. Volim svoju zemlju i svoj narod, onaj nerasrbljeni i nepotuđeni deo kome sunce još izgreva na istoku a ne na zapadu, i pevam i plačem o tome. Volim i sve druge narode koji ne mrze Srbe. Nekada sam pevao o Srbiji sa ponosom i nadom, nisam znao šta se događa i šta nam se sprema, a danas pevam sa tugom i beznađem, jer nisam ni čipovan ni zombiran, pa da verujem da nam dušmani žele dobro. Vidim šta nam rade i šta nam još spremaju, ali nemoćan sam da kažem reči jače od zla što nas je snašlo, već samo pesmu jadikovku, a osećanje te nemoći i nepravde je najteže.

Kad kažemo ,,otadžbinsko, rodoljubivo pjesništvo „, pomislimo na pjesnika Prkosne pesme, i ne samo Prkosne pesme, obiman je Vaš književni opus posvećen Otadžbini? Da li smatrate da je poslednjih decenija svijest o srpskom nacionu u krizi?

Ne samo u krizi, već, kod mnogih, u potpunom pomračenju i otuđenju. Jugozapadni sejči svetskog zla uspeli su da nas nagrde i ponize toliko, da se sad oni najslabiji i najneotporniji na laži i omraze stide i sebe i svog porekla, stide se svojih časnih i hrabrih Predaka, najčasnijih na planeti. Stide se svog jezika i svog pisma ćirilice, stide se svega što je srpsko i sveto našem rodu, i okreću se lažnom tuđem sjaju koji im zasenjuje oči, i zlonamernom dobru i blagostanju koje nije ništa drugo do đavolji naum zla što se ostrvilo na ovu svetosavsku baštu koja se zove Srbija i na naš pravoslavni narod. A naše povarošeno plitkoumlje i duboko siromaštvo, u koje srpski živalj tone kao u živo blato, pomažu zapadnom zloduhu i njegovim udvoricama i špijunima, kojih u Srbiji ima više nego učitelja, sveštenika i lekara.

Posjetili ste prošle godine Crnu Goru. Uvijek dođete na poziv ljudi koji su ostali Vaši SVETOSAVCI? – Da li Vas je Crna Gora razočarala? I kako?

Jeste, onaj milovski, rasrbljeni i raspamećeni deo Crne Gore. I to mnogo, gorko i bolno, ali ovaj drugi, svetosavski, ostroški i njegoševski deo, ozario mi je dušu snagom, odanošću i bogatstvom svoje duše, u siromaštvu kojim ga je utamničila ona druga, politička, antisrpska i antibožija Crna Gora. Ona sad s pravom može da ističe prvi deo svog imena, jer joj je obraz crnji nego ikad. Zato, valjda, mnogi bivši Srbi iz Crne Gore sve ređe govore staro ime svoje baštine, nego se prse onim tuđim i hladnim Monte Negro.

Ja sam u svojoj novoj knjizi Brojanice iz Gračanice, koja je svojevrsna povesnica srpskog naroda od Starih Slovena pa do pokrštavanja Srba u Crnoj Gori i drugim krajevima, koju sam pisao dvanaest godina i koja je u Srbiji doživela dva izdanja za nekoliko meseci, zabeležio i pogrome Srba u Crnoj Gori i drugim srpskim krajevima, pa ću ovde navesti samo jednu od 1389 strofa iz nje:

U opštoj omrazi rodoljublja
Kroz pomračenu dukljansku savest
Prosinu sveti ostroški zrak
I Njegoševa lovćenska zublja
Srpski Nacionalni Savjet
Obasja montenegrovski mrak.

Nadam se da će ova moja knjiga uskoro izaći u Crnoj Gori i Republici Srpskoj, a možda i u Rusiji.

Svjedok ste stradalništva srpskog jezika, razapetog i oskrnavljenog. Da li pjesništvo  može da se izbori protiv ,,državnih dekreta“ i ministarstava. Učili smo nekad iz naših Bukvara Vašu pjesmu ,,Zahvalnica Vuku Karadžiću“? – Da li smo danas ,,gluvonemo pleme“?
     
Rekao sam već na početku ponešto o tome. Kome mozak nije ispran, čipovan ili, još gore, neizlečivo oboleo, taj sve vidi i čuje, a kome jeste, tome, na žalost, ne vredi ni govoriti. Ljudsko lakoumlje i pomodarstvo doprineli su tome mnogo, a političari, koji uglavnom i nisu naši već ucenjeni zapadni poslušnici i izvršitelji, bespogovorno rade ono što im gazde narede. Ti njihovi naredbodavci su naši vekovni dželati, koji više i ne kriju šta nam rade i kakve su im namere. Kažu da je Draža Mihailović pred svojom rakom rekao ,,…da Srbija nema većih dušmana od Engleza“, a ja i moji zemljaci iz Šumadije mislimo da Srbija nema većeg dušmanina od Nemačke.

Brojanice iz Gračanice, Vaša nova knjiga, nameće bolne teme za razgovor. Često ste na Kosmetu. I svetoj srpskoj zemlji se dešava raspeće kao i Ćirilovom pismu? Šta nas čeka?
     
Ne znam, ali sam mnogo nespokojan, i čini mi se da nas ne čeka ništa dobro. Najviše pravih, časnih, hrabrih i Božjih Srba ima u Republici Srpskoj, na Kosmetu, u Nemanjićkim i Svetosavskim delovima Crne Gore, i u Hagu. Ima ih još dosta i u Srbiji, ali toliko su zbunjeni, uplašeni ili oguglali na beznađe, da ćute i trpe sve što nas je snašlo i sve što će nas još snaći. Mnogo često spominjemo Tarabića i onu njegovu šljivu, a ja ipak verujem u otkrovljenje i srpski preporod, što potvrđuje i jedna moja strofa iz pomenute Brojanice koja ukazuje na drugčije tumačenje Tarabićevog proročanstva:

Prorok je reko da nije daleko
Sudnji Dan, kad će svi Srbi stati
Pod jednu šljivu…al nije reko
Nešto što mi moramo znati
Da je ta šljiva — zvezdano nebo
Pod kojim će svi Srbi opstati!

Da li ćete nas uskoro obradovati, Crna Gora Vas voli! Kada da Vas očekujemo?
     
To sada ne znam, ali kad grane proleće znaću i doći ću ako me budete zvali. Nadam se da će dotle izaći i moja nova knjiga u Crnoj Gori, Momčilo Vuksanović kaže da je u štampi, pa ćemo, ako Bog da i zdravlje posluži, predstaviti moje Brojanice iz Gračanice u Njegoševom okrilju i sa Savinim blagoslovom u Hramu Hristovog Vaskrsenja u Nikšiću…