"Како се песничко искуство нагомилавало тако је свет бивао тајновитији, а трагања за одгонеткама све дубља и све дужа. У тим трагањима је трик. Дође се до неочекиваних велеобрта, поенте су необични пајаци, излетели из шарених кутија. Песничким се очима види све, све. То је, оголимо ствари, велико бреме.".
Иван Лаловић; фото: fokusvesti.rs/приватна архива
Интегрално преносимо интерву Фокус Вести са песником Иваном Лаловићем.
Фокус Вести: Желим да проведем живот са људима које краси истинска човечност. Људима који разумеју своје предодређење и не крију се од својих дужности. Онима који бране људско достојанство и желе само да буду на страни истине, правде и праведности. То је оно што живот чини вредним живљења. написао је Марио де Андраде.
Шта је, по Вама, вредно живљења?
И. Л: Нисам се отиснуо из гњезда својих родитеља без прихваћених вредности које умногоме кореспондирају и са овом поставком чувеног бразилског песника, кога тако лепо цитирате.
Васпитан сам тако да се дајем друштву, да пружам допринос да оно буде здраво, суптилно, да препознаје потребе човека, да чувам пламен људскости, да за ближњег подносим жртву. Да сина изведем на први снег и радујемо се вејању дивних прилика, да са кћерком уживам у њеним фотографијама несвакидашњих сензација природе. Жени својој да сипам с вечери вино, да јој наздравим и кажем: опет бих ти пришао, у ма којој прилици, лепотице. Мислим да имам рашта Бога молити да све ово потраје, а како бих упражњавао његове милости оваплоћене у дивним чудима живота.
Фокус Вести: Да ли се сећате прве песме и шта Вас је подстакло да је напишете?
И. Л: Прву песму сам написао као дечарац од неких 7, 8 година, подстакнут непревазиђеним палачинкама моје уважене мати. Прочитао сам је пред породицом, громогласно и добио леп аплауз. А потом сви и палачинке, радовали смо се као на сеоском вашару. Ту песму је после користио, употребљавао и злоупотребљавао мој отац у честим приликама, мада је уместо палачинки у песми наводио сарме, шкембиће, пасуљ са ребрима, зависи за чим је осетио глад. Успевало му је.
Фокус Вести: Поезија је душа која инаугурише један облик, писао је Пјер-Жан Жув, како бисте дефинисали поезију и њено место у савременом, популистичком времену?
И. Л: Песник Ненад Грујичић каже: Поезија је најдушевнији импулс бића у језику ка дубинским спознајама, духовна вертикала људске егзистенције. Шта кажете? Ја ту не бих, што би рекао један необични мајстор штимунга, ништа диро. Врли песник је рекао све. Испод прозора моје спаваће собе зелено се горди раскошан кедар. Има прилика кад се загледам у његове гране док кишица шкропи снене иглице. Нађе се ту пар сеница, јавка доброте вечности. Полете некуд па се врате, онолико телашце, а плућа пуна слободе, толико да се напуне њоме сви континенети и тражења смисла човека. Разумео сам то из њиховог цвркута. То је сама, нетакнута светлост. Поезија, без двојбе. Тако потребна, како сте рекли, у савременом времену. Рече Миљковић једном приликом пред сведоцима: Песник је одувек био онај који песмом у другима лечи болест од које сам умире. Поезију иште, за њу моли човек овог обезљуђеног времена. И поезије има, у свим бојама и агрегатним стањима, драгоцен је штит души, хвала јој на томе.
Фокус Вести: Милан Ракић је у интервјуу из 1934. на питање Станислава Винавера, шта мисли о времену у ком живимо, одговорио: Увек су времена била погодна за књижевна стварања… Врло сложена и жива интелектуална активност примећује се и код нас. Никада се није толико писало, расправљало, никада интерес није био пробуђен као данас.
Милан Ракић
Да ли делите Ракићево мишљење када се осврнете на време у ком живимо, где је у њему место књижевности, уметности уопште?
И. Л: Свако време носи потребу јединке да сагледа своје место у односу на сунце, људе, природу, правде и неправде. Живи су то разговори човека са свопственим бићем. И то је пут ка спознаји сопства. Исто тако, потребу да сагледају своје место у приликама и неприликама времена садашњег, али прошлог и будућег, имају и народи. Па и наш, добри, поштени, лепи и искрени народ. Такве спознаје не може да буде, између осталог, без разумевања књижевности (за потребе нашег разговора поезије) – и епике и лирике, без гусала Филипа Вишњића, Његоша, Радичевића, Васиљева, Диса, Ракића, Попе, Бранка. В. Радичевића, песника наших савремених, чија реч јесте пламен наде. Негујмо културу сећања на наше књижевне великане, негујмо културу упражњавања уметности. Однос према себи, измеримо и односом према књижевности, уметности уопште. Без просвећивања, потонућемо у немуштост и нико неће разумети наше потребе, ни као јединки ни као народа.
Фокус Вести: Лауреат сте многобројних песничких награда, између осталих: Печат вароши сремскокарловачке, Српско перо, Златни орфеј, Ђурин шешир и многих других. Последња у низу је награда Небојша Деветак за најбољи прилог објављен у часопису Траг за 2019. годину. Какав значај имају за Вас награде, у којој мери је важно да, поред тога што је стварање само по себи награда, оно буде примећено и од стране оних који су релевантни да га вреднују?
И. Л: Ја да се лажно представљам не могу. Не бих се пренемагао, одмах да кажем да се радујем наградама. И да их непрестано чекам. Нек их буде што више. Како у виду плакета, повеља, диплома, грамата, тако, и пре свега, у исказивању интересовања читалачке публике према мојој поезији. Хвала жиријима, захвалност и за будућа одлучивања, али награда коју сам, рецимо, добио путем јутрошње смс поруке, да ми је песма таква да њеног читаоца измешта на највише спратове осећања и духа, најдража је на свету.
<
Фокус Вести:Човек новог доба, мада зна за метафизику, за својство култа делатности, за религиозну природу негодовања, не верује у њих, запоставља овај дух и садржај живота му је да уместо очинске љубави сопствено Ја стави у средиште. (Бела Хамваш)
Какав је човек новог доба, у чему греши?
И. Л: Човек новог доба верује у јефтине рекламе неверујућих, у бајке да се може без образовања, књижевности, уметности спознати вредност живота. Егоцентризам савременог човека поткопава традиционални модел погледа на свет, и ми већ данас доводимо у питање снагу породице, обичаја, историјских победа, гнушамо се порекла, свега пристојног. Човек новог доба је залутао у нешто мрачно, љигаво и безнадежно. Да ли је до човека или до онога што га ваби из наведеног мрака не знам, али знам да се треба ухватити у коло, стиснути једни другима руке, заиграти као никад пре и изборити се за време поезије, време поштовања, љубави и праштања.
Фокус Вести: Ваша књига Словенска фигура иза које је стала издавачка кућа Граматик, представља избор из досадашњих песничких књига уз додатак једне нове песме. Шта сте научили о себи и свету током песничког сазревања? Да ли је лакше поље прећи као песник или поетски начин посматрања стварности носи извесна отежања?
И. Л: Како се песничко искуство нагомилавало тако је свет бивао тајновитији, а трагања за одгонеткама све дубља и све дужа. У тим трагањима је трик. Дође се до неочекиваних велеобрта, поенте су необични пајаци, излетели из шарених кутија. Песничким се очима види све, све. То је, оголимо ствари, велико бреме.
Фокус Вести: Онда се, богами, и ми, љубави, међусопце разликујемо таман толико колико се свемир простро између нас, написали сте у једној песми из књиге. Нема у љубави среће трајне и потпуне, сем у прозрачној атмосфери савршене искрености, тврдио је Морис Метерлинк. Шта је потребно за потпуну и трајну срећу у љубави, да ли је искреност један од предуслова?
илустрација
И. Л: Искреност је услов свих услова. Па тако без искрености нема поезије, читај љубави.
Да се сазна више о томе препоручујем књигу Милована Станковића: О чему сања цвеће. Право је упутство за употребу.
Фокус Вести: Шта остаје иза песника сем крљушти укроћених речи?
И. Л: Остаје сведочанство песникове боли, отпора, непристајања, сведочанство разочарања. Сведочанство, такође, о бићу које љуби, о бићу несхаваћеном што схвата и разуме речи векова које кроти и распоређује по хартији, сликајући властити лик.
Фокус Вести: Шта је истина постојања?
И. Л: Снег. Који пада по брези. Ћутке. По молби песме.
Аутор интервјуа: Валентина Новковић
Иван Лаловић, песник, дипломирао и завршио мастер студије на Правном факултету у Београду. Песме објављује у књижевној периодици и дневним листовима. Књиге поезије: Скровишта, Не знам где, не знам зашто, Дрангулије самоће, И на небу и на земљи, Душини одблесци, Путеви после, Слово претка, Стара барка, Зимовање, Лептирице и остала чуда, Душина ратишта, На шкрге, Словенска фигура (изабране песме). Члан Удружења књижевника Србије и Удружења за културу, уметност и међу народну сарадњу Адлигат. Живи у Београду.
