Наришкин: Наставак крвопролића у Донбасу треба само САД-у

Доносимо ауторски текст Сергеја Наришкина, предсједника Државне Думе Руске Федерације, који открива елементе аутентичне позадине украјинске кризе, али и новим околностима у свијету, који по њему и даље има средњовјековни карактер, бар у питањима тежње САД-а за  прерасподјелом свјетских богатстава. Свака таква акција у историји, произвела је крваве ратове, упозорава Наришкин.

Пише:  Сергеј Наришкин, предсједник Државне Думе

Што се дуже одуговлачи рјешавање украјинског конфликта, и што упорније Кијев не испуњава Мински споразум, чешће се појављује тема посебне улоге САД-а у избијању ове војно-политичке авантуре. Зашто Кијев не испуњава договоре “норманске четворке”? “Порошенко је прекршио готово све, на шта је пристао” у Минску, пише Стивен Лендман у „The people voice“-u, и сугерише да је то због “наређења из Вашингтона”.

Међутим, коначни циљеви САД-а још увијек нису у потпуности откривени. Оне настављају да диктирају линију понашања не само Украјини, него и Европској унији. Њих не заустављају ни оптужбе за мјешање у заједничку европску политику, нити углед, који је иначе у драстичном паду, лидера двије водеће државе ЕУ, који су учествовали у склапању Минског споразума. Тешко се ослободити осјећаја да је наставак крвопролића у Донбасу потребан Сједињеним Америчким Државама како би постигле нешто важно и за себе.

Приступ богатствима Евразије кроз украјински “прозор”, као и постављање нових војних база, јесу у плановима САД-а. Али, сјећајући се тога како су бесрамно вршили притисак на ЕУ у односу на анти-руске санкције, и како њих “утапкавају” по питању испорука оружја Кијеву, не враћају вријеме узалуд.

Дуга, у супротности са међународним правом, санкциона епопеја и атмосфера информационе хистерије потребне су Америци да настави некажњену економску пљачку. Њен коначни циљ није блистава европска будућност грађана Украјине, него потписивање чврстог и свеобухватног економског споразума са ЕУ, где је, чини се, за Европу припремљена улога млађег партнера.

Поред постојећег уговора НАФТА (између САД, Мексике и Канаде) сада се у великој мјери промовишу још два велика пројекта споразума – са ЕУ о Трансатлантском трговинско-инвестиционом партнерству (ТТИП), као и о Транспацифичком партнерству (ТПП) са 12 држава у региону.

Шта ту није у реду? Било која држава жели да има нова тржишта и што више трговинских партнера. Међутим, информацију о предстојећим споразумима не воле да рекламирају, и нису спонтано милион Европљана потписали петицију против ТТИП. Само под притиском европске јавности (више од годину дана након усвајања одговарајућег мандата Европске комисије) пошло је за руком да се постигну барем неке детаље трансатлантских преговора иза бине.

Прије годину дана преговори су открили озбиљна неслагања странака. Сада се говори о намјери да се постигне споразум до краја 2015. године, иако је тешко набројати конфликтне тачке.

Али најопасније јесте западање у замку нових и изузетно тешких за Европљане ограничења. Као и озбиљан пад улоге СТО: тешко је замислити “мирну коегзистенцију” неколико великих трговинских синдиката, који чине значајан дио глобалног БДП-а.

Не само у Европи и државама азијско-пацифичког региона, него и у САД оба пројекта се пуно критикују. У првом случају чује се образложен страх за судбину читавих сегмената националних економија, који ће пасти под моћније индустријске гране САД-а. У другом случају примедбе (у истом Конгресу) више су политичке природе. Али, да ли постоји разлог да се сумња у способност САД-а да брзо гурају партнера до правог рјешења? Рецимо, уочи америчких предсједничких избора, који ће се одржати 2016. године.

Као резултат отварања два нова подручја СТО може да постане талац приватно разрађених правила трговине и инвестирања. То може да доведе до дубоке кризе. Укључујући и у политичким односима између земаља и континената, којима ће наметати као нови еталон стандарде економских веза које са њима никада нису били разматрани.

Из историје знамо до каквих је тужних посљедица доводила жеља појединих држава прерасподјела економског богатства и “промјене свијета” у складу са сопственим представама о њему.

Али нису ипак и те амбиције исрастале ниоткуда – њихове корјени досежу у колонијално доба. И ако се некоме чини да су последње “свађе” бивших колонијалних држава завршиле неколико стољећа прије, – није то тако.

Војне инвазије у различитим регионима свијета и сада су често мотивисане жељом да се преузме контрола над одређеним дијелом свијета. Некада се то звало “неоколонијализам”, сада – “хегемонизам” или више еуфемистички – “лидерство”. Суштина остаје иста. 

Наравно, много је лакше одузети, него створити нешто ново. Лакше је украсти, него зарадити. Јефтиније је нахранити војску, него цијели народ, а уз њену помоћ освојити подручја богата туђом нафтом, гасом и другим ресурсима. И створити из,  крвљу поливене и опустошене земље нови ресурсни или индустријски додатак.

Ово је класично средњовјековно варварство, без обзира на демократску реторику и информациону завјесу које то прате.

Нови сукоби у различитим регионима свијета, који често проистичу из спољних провокација, показују да нису нестали инстинкти колонизатора. Они се појављују са новим еланом и код неких политичких авантуриста са европског континента, а за САД су постали суштина геополитичке стратегије. Послушност готово цијеле Европе у војним пословима већ је постигнута, у политичким такође много је под контролом. На реду су трговина и финансије.

Из тога ми, грађани европских држава, треба да извучемо практичне закључке, који су важни за ново удружење снага за праведни, засновани на праву свјетски поредак.

А наша браћа Украјинци треба да размишљају о правој улози коју је њиховој земљи додијелио прекоокеански “редитељ”. Пошто је за њега трагедија њихове земље чак не споредна улога, него епизода. И број жртава није важан овдје. У складу са холивудским стандардима, море крви је уобичајена позадина за подвиге “протагонисте”.

Извор: beta.edinros.ru

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: