• Поглед

Инквизиторска пресуда (ев)ропске Црне Горе

1 min read

6 година ‎ ИН4С

Зар морамо опет куповати слободу за коју су се наши преци одавно изборили? До када да будемо нијеми посматрачи укидања нечега што нам по самом чину рођења припада?

Др Момчило Д. Пејовић

Пише: Др Момчило Д. Пејовић

Ријетки су и могу се набројати примјери из „новије историје“ судске праксе црногорског правосуђа гдје су првостепене пресуде падале у жалбеном поступку одбране код виших судских инстанци. Наравно, то се не би дешавало да те исте пресуде раније нијесу унапријед донијете „одозго“ диригованим кривицама и осуђујућим првостепеним ријешењима, а које су биле чисто политичког карактера са извјесним али небитним примјерима доказа који су падали на терет окривљених.

Најновији примјер такве пресуде је и обимна пресуда донијета на Дан побједе 9. маја 2019. године и јавно (пр)очитана путем ТВ преноса црногорским грађанима и свима онима који су имали могућност праћења телевизијског или интернет преноса из суднице Вишега суда у Подгорици.

Инквизиторска пресуда црногорскога правосуђа донијета 9. маја 2019. године од стране (ев)ропске, демократске, еколошко-натовске Црне Горе примјер је који ће ући у анале опште судске праксе гдје се без валидних материјалних доказа осуђују лица која су туристички дошла у Црну Гору, за која није утврђено да су извршила кривично дјело које им се ставља на терет, лица која су на основу изјава неурачунљивих свједока и „смс“ порука или телефонских позива, разноразних четничких састанака изван теритоја државе Црне Горе, фотографија испред Скупштине Црне Горе, од „организатора“ за кога није доказано да постоји нити је био у Црној Гори, од специјалних „руских“ јединица које су „биле стациониране“ у другој држави чекајући „погодан моменат“ да упадну у Црну Гору и то из сусједне државе Србије (са Златибора и Чајетине), од око 500 непознатих и непостојећих особа које су биле у „по Црној Гори“ али су неким чудом нестале-испариле или као птице прелетјеле у „другу државу“ која им је пружила сигурност и удобан смјештај за неку другу прилику, по наредби Специјалног државног тужиоца „државе Црне Горе“ уништени у „језеру потпољени“ крунски докази „45 комада калашњикова-пушака са око 2500 комада метака“, а опрема за терористички напад била узета на реверс из војних магацина и допремљена у кућу-објекат вишег полицијског инспектора-службеника МУП-а Црне Горе, и тако даље и томе слично, учинили су да та иста пресуда буде модел и уједно доказ за тешко кривично дјело „државни удар – тероризам у покушају“ на црногорску Скупштину и тадашњег премијера, који се ни тада није налазио у наведеном објекту, а за кога нико није знао од најважнијих и највиших безбједоносних органа у самој држави Црној Гори.

Општепозната је чињеница да је људско друштво у свом историјском и друштвеном-економском, политичком и културном развоју прошло кроз неколико фаза почевши од првобитне заједнице па све до данашњег савременог или најсавременијег-најновијег доба. Наравно и Црна Гора пролазила је кроз разне фазе свога историјског развоја неједнако временски и просторно а њен друштвено-економски, политички и културни развој заостајао је за „савременом Европом“ и западноевропским земљама. Фаза капиталистичког развоја и империјализма као највишег стадијума капитализма је прескочена или благо речено „била је у предпорођајној фази-повоју“.

Пресуда Вишега суда у Подгорици, коју смо јуче (9. мај) имали прилику да чујемо приликом изрицања и читања од стране судије Предсједнице Вишега суда, готово по свим критеријима инквизиторских судова (од 13. вијека до 17. вијека) поистовјетила се и уједно вратила црногорско правосуђе неколико вјекова уназад. Она је показала да црногорско правосуђе из 21. вијека још увијек има великих проблема са „јеретицима“ или слободоумним, разборитим и непоткупљивим појединцима и људима који ће радије годинама чамити у затвору него прихватити налоге и диктате судије поједин(а)ца, судских инстанци и неприкосновених владара Црне Горе зарад „куповине слободе“, која је као рецидив још увијек на прелазу из 20. вијека у 21. вијек жива и никако да се слобода појединца више не откупљује – купује, то је вријеме које је за нама скоро 7 вјекова!

Узалуд, ми (највећи дио грађана) у Црној Гори морамо да бијемо поновну битку за право на слободу и назевисност човјека-појединца и друштва као људске заједнице.

Да којим случајем није било јавног суђења (тв преноса из суднице Вишега суда у Подгорици) можда бисмо и могли неке ствари „прогутати“ иако су нелогичне, неистините, дјелимично истините, неправне, личне и своде се на рекла-казала. Међутим, оно што смо као јавност могли видјети и чути из суднице црногорскога Вишега суда даје нам за право да се запитамо има ли слободе у Црној Гори, слободнога судије појединца, судске инстанце која не прихвата наредбе и диктате владара, партије или неког моћника, има ли некога ко ће судити по мјерилима важећих закона гледајући без обзира о коме се ради и ко стоји иза њега!

Како је могуће донијети пресуду и прогласити некога за кривца односно више лица за кривце у нечему за шта нема материјалних доказа и то баш кривицом Специјалног државног тужиоца по чијем налогу је „оружје (пушке-калашњикови) и муниција уништено“?! Зар морамо опет куповати слободу за коју су се наши преци одавно изборили? До када да будемо нијеми посматрачи укидања нечега што нам по самом чину рођења припада?

Оно што се из пресуде могло кристално јасно видјети и чути је: Да су изостали материјални докази, а право, правда, слобода кретања и мишљења, комуницирања и слободног исказивања, права на одбрану и непризнавање нечега што није учињено је потпуно умрло у Црној Гори на Дан побједе 9. маја 2019. године.

Пресуда коју је донио Виши суд у Подгорици разара један друштвено-политички и државно-правни оквир државе у којој живе „слободни грађани“ и уједно на њих има застрашујуће дејство да убудуће буду послушни поданици владару и владајућој клики-партији, да ћуте и трпе све неправде које долазе од оних који су на власти.

Остала је велика флека са „суђења вијека“ преточена у пресуду која је „учеснике државног удара“ прогласила кривим без да се ишта десило тога судњега дана када су они ухапшени и „спријечени“ у „терористичком подухвату“ који им је монтиран од црногорских и разноразних државних и безбједоносних органа и власти.

Остаје ми да још нешто кажем а што би могло, иако није ни у примислима, од неких са политичко-партијском диоптријом бити протумачено као лично, а то је да тешко бих и као административни службеник прочитао онакву пресуду а камо ли је донио као предсједавајући и судија Вишега суда у Подгорици, па макар и по цијену губитка службе.

Пресуда онаква каква је донијета имаће много негативних посљедица не само на појединачној него и колективној равни, на друштвено-плитички систем и само стање у држави, а прије и изнад свега на судски и државно-правни институционални систем у Црној Гори.

Предсједница Вишег суда у Пресуди је изнијела сву садржину пуког препричавања изјава свједока сарадника и оних који су монтирали цијели „државни удар“, и само је приликом читања образложења пресуде показала шесточасовну „службеничку истрајност-упорност“, иако није морала, а остало је како рече још по нешто да у коначном напише и „(пр)очита“!?

Слобода се не купује нити откупљује, иако је то данашња Црна Гора!? Слобода нема цијену и за њу се умире – живот даје! Ономе ко изгуби слободу живот је безвриједан, макар имао материјално богатство цијелога свијета! Нема личне независности без СЛОБОДЕ! А СЛОБОДА у данашњој Црној Гори живи и има је колико у Пресуди донијетој на Дан побједе 9. маја 2019. године.

Подгорица, петак, 10. мај 2019. године

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: