ИН4С у Рију: Шестог дана – барјактар без медаље!

Мислим да је најтеже ватерполистима, који имају императив побједе против Аустралије. Исти императив имају кошаркашице против Кине. Ништа мању обавезу немају ни одбојкашице, такође против Кинескиња. Кошаркаши ће да се разигравају против “дрим-тима”, тачно у поноћ, а прекосјутра и њих чекају Кинези у мечу типа “бити или не бити”.

Шест тужних дана српског спорта је – иза нас. Протеклог дана смо били свједоци покушаја наше барјактарке Иване Максимовић Анђушић, и њеног саборца Анрее Арсовић, да из другог покушаја уђу у борбу за медаљу. То је она дисциплина из које нам је Ивана донијела сребро у Лондону. То су све дисциплине, из којих смо, током ове и прошле године, од наших стријелаца, добијали најсјајније медаље са свјетских и европских првенстава. Међутим – овдје у Рију, до данас – ништа!

Ових дана слушам и читам коментаре да смо претјерали са навијачким очекивањима, да су наша очекивања била нереална итд. То свакако враћа мисли према хришћанској скромности и смјерности, којом би српски навијачи требало да се одликују. Али шта да ради жив човјек него да очекује макар 10 медаља од српских спортиста у Рију? Како нагађати и предвиђати да ће човјек који је освојио 90% најјачих свјетских турнира у протеклих годину дана, овдје испасти у првом колу? Којом скромношћу наслутити да ће српски стријелци, до данас – остати, не само без медаље, него без (изузев Бобане Величковић са пиштољем) и једног јединог финала! Зар не би било непристојно, и готово непатриотски мислити о томе, како се веслачи и пливачи – сви заједно – неће домоћи ни једне финалне борбе?! Али – шта је ту је! Управо се то десило.