ИН4С у Хиландару: Братство које ни виза не раздваја

Пише: Миленко Мишко Јовановић

Први дан јуна. По ранијем договору, с више праваца, више животних путева и више генерација, једна дружина упутила се ка најсветијем српском мјесту изван Србије — манастиру Хиландару. Неко из Београда, а неко из Косовске Митровице. Нас једанаест. Сусретна тачка за један дио екипе: Ниш. Ту, у башти ресторана „Бисер“, договорени ручак, прва прича, поздрав с кумом Николом Цамовићем — и одмах се знало: ово путовање ће бити више од пуке промјене географске ширине. Балша Војводић из Сутомора, млађани студент Факултета за безбједност и дипломатију у Београду, доказује се од почетка као локомотива организације ходочашћа.

Први циљ: Јерисос — мирно приморско мјесто на Халкидикију, најближа копнена тачка Светој Гори. Наша база пред полазак на трајект. Смјештај се брзо нашао захваљујући невјероватно енергичном Саву Перишићу, али глад и знатижеља одвеле су нас право у најближу кафану. Умјесто очекиваног узоа — само пиво и неки коктели. Није нам било по вољи, али је точено пиво спасило вече. Убрзо нам се придружио и поменути Саво, који је већ стигао с мањом групом из Београда. Ипак, кратко се задржао, јер је ујутру ваљало бити спреман за главни циљ.

Јерисос је туристичко село које у прољеће мирише на јод и медитеранске борове. Људи мирни, вече топло, море близу. Млади свуда око нас, али у ваздуху нешто узвишено — као да сви осјећају куда сјутра корачамо.

Јутро креће лагано. Нас четворица из „нишке колоне“ посљедњи стижемо до трајекта. Тамо нас дочекују пасоши, визе, и онда — хладан туш. Тарас Стојковић, човјек који је све ово организовао, који је ноћима будан био да би нас све довео до Хиландара — није на списку! Нема визе за њега. Шок. Невјерица. Њега нема, а он је везао конце, заказао, обавјештавао, повезивао. Уз незамијењивог Балшу, порразумијева се.

Мишо Станојевић, некадашњи житељ ових крајева и човјек који зна грчки боље од појединих Грка, остаје с Тарасом. Неће брату да окрене леђа. Иду у Ураноуполис — да испричају шта се десило и пробају да исправе административну неправду.

У међувремену, на трајекту — наш дио екипе: амбасадор Црне Горе у Србији Небојша Ђоковић, пријатан и предусретљив господин, затим Предраг Савић, искусни ходочасник, па адвокат Коста Крчадинац из Панчева, те легендарни Саво — неуморни логистичар, веза између свих. Саво је иначе кум и с Предрагом и с Костом. Стварно братство.

Стижемо у Јовањицу, луку Свете Горе. Ускоро стиже и вијест: Мишо и Тарас су се изборили! Преко Ураноуполиса, добили зелено свјетло. Спашен брат. Спашен план.

Кренусмо кроз Свету Гору — виногради, маслињаци, кадрови као стражари, а изнад свега — пирг краља Милутина, висока кула прошлости. Маслињак краља Александра Обреновића. Предраг прича, објашњава, као стари духовни туристички водич. За мање од десет минута, пред нама — капија Хиландара.

Гостопримница. Ракија ципуро која се прави дестилацијом ферментисаних остатака грожђа (комине) након цијеђења сока за вино с анисом, налик мастици. Домаћин нас дочекује као рођене, поново нас подсјећа на правила понашања — већ послата писмено, али овдје свака ријеч има већу тежину. Улазимо у други свијет. Рај. Тишина. Цвркут ластавица у сваком кутку. У сваком гнијезду — један нови почетак.

У комплексу сусрећемо и Видака Масловарића из Удружења књижевника Србије, потомка старе васојевићке лозе. На једном узвишењу гдје је дозвољено пушење, срећемо и Александра Цалића, младог техничара из Краљева, ког је довело Удружење љекара Србије. Ротирају се овдје медицинари, служе у амбуланти манастирској. С њим откривамо и неке заједничке пријатеље. Разговор тече као извор.

Ту телефон престаје да буде човјекова продужена рука. Сигнал слаб, али дух јак. Брзо схватиш: млатити мобилним овдје је као викати у цркви. Овдје влада мир. Свјетлост. Птице. Највише ласте. Оне су овдје домаће. Ми смо привремени.

Вечерња служба. Затим вечера. Па у кревет до 21 сат. Јер у 3 ујутру буђење. А у 4 почиње бдење. Од 6 света литургија. Преко четири сата службе. Нико се не жали. Напротив — као да сви дишу у једном ритму. Након литургије заједнички ручак са монаштвом, каква је овдје пракса. И припреме за назад. Пребрзо се завршило.

Један дио групе одлази раније до трајекта, али нас неколико остаје. Отац Теодор нас прима. Разговор дубок, али топао. Немања Арсекић — некадашњи кошаркаш, тренер али и политиколог — с неколико тешких операција иза себе, стоји као стуб. Његова вјера покреће. Његов кум — Тарас — крај њега, осмијех на лицу. Балша и Стефан, најмлађи чланови екипе, срчано учествују у свему — пуни енергије, без трунке умора.

Већи дио групе стигао је да посјети и оближњи зилотски манастир Есфигмен. Тамо — питања о вакцинацији, провјере пасоша, строга правила, јер код овдашњих монаха нема компромиса о вјери. Али гостољубља има и те како. Почашћени су посјетиоци и овдје, примљени као најрођенији. Код њих — цар Душан на сваком кораку. Грбови, заставе, портрети. Код њих, Душан живи.

Повратак не пролази без изазова. Један аутомобил с испуштеном гумом. Други неће да упали јер је „блокирао“. Док се Тарас није сјетио да је сам активирао тајни прекидач за заштиту. Покајао се у међувремену за „грешне мисли“ према Мишу коме је стављао на душу кривицу јер се ауто, како је у почетку помислио, „самоблокирао“. Додуше, све је било у доброј намјери, подразумијева се.

У Јерисосу нас неколицину непланирано чека посљедњи ручак за тај дан — гирос који доноси неуморни Мишо. Неко га прати пивом, неко кока-колом. Већ нас је мање — амбасадор, Саво, Коста и Предраг су већ кренули за Београд.

На крају, група се поново дијели: Тарас, Немања и Милош Пејовић назад за Београд, док остатак иде до Солуна. Тамо, на шеталишту Каламарија, посљедње дружење уз кафу са тамошњим домаћином Иваном Перићем, који је овдје играо фудбал и остао да живи . Балша и Мишо остају на ноћењу, док Стефан и његов отац потписник ове сторије, настављају преко Скопља и Приштине ка Косовској Митровици.

Утисак о Хиландару

Већини из групе био је ово први боравак на Светој Гори.,Хиландар, по општем утиску није само манастир.

„Он је путоказ, огледало, терапија. Оваква ходочашћа враћају човјека себи, брату, вјери. Враћају ријеч достојанству. Посебно смо били почаствовани што је са нама био амбасадор Ђоковић — човјек који у тишини и с осмијехом оставља утисак ријетко побожног и племенитог у сваком тренутку“ – ријечи су Балше Војводића које записујем. Сви из групе су, додаје овај Сутоморанин, дали допринос да се од овог путовања направи незаборав.

До сљедећег пута — с истом вјером и још више наде, уз предлог редакције ИН4С-а да то буде баш на српском Косову и Метохији у сусрет великим празницима.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: