• Насловна
• Политика
• Топ 0

ИН4С истражује: Манипулативни карактер режима ДПС – „рожајске подвале“

1 min read

2 године ‎ ИН4С

Душко Марковић и Мило Ђукановић

Рожајска дијаспора поднијеће иницијативу Општини Рожаје да бивши предсједник Црне Горе и доскорашњи шеф  ДПС-а Мило Ђукановић, због политике коју је водио 1999. године током рата на Косову, треба да буде одликован највишим градским признањем – „30. септембар“ – објавио је дио црногорских медија.

За исту награду предложиће тадашњег начелника СДБ Душка Марковића и команданта САЈ Веселина Вељовића. Ово је саопштено из удружења које представља дијаспору поријеклом из Рожаја.
Рожајска дијаспора тако види улогу Ђукановића, Марковића и Вељовића и њихових сарадника за које сматрају да заслужују ово признање за све што су учинили током рата на Косову и Метохији 1999. године када су, како кажу, без икаквих резерви спасили десетине хиљада избјеглица са Косова од српских снага и паравојних јединица.

Ипак, према ономе што је познато истраживачком центру нашег портала, истина везана за ова дешавања је „мало“ другачија. Тачно је да је велики број избјеглица са Косова и Метохије ишао преко Рожаја (и не само преко Рожаја), али није тачно да је то једино заслуга Ђукановића, Марковића и Вељовића, већ је, као што знамо заслуга и многих других, прије свега Војске Југославије, која је широм отворила своје прелазе да би избјеглице несметано пролазиле.

Војска Југославије то никада није истицала нити је тражила признање за своје понашање јер, коначно, то је била њена обавеза будући да су наредбе војних команди и штабова то налагале.
Треба истаћи да је 1998. и 1999. године било мањих оружаних дејстава на линији Чакор – Богићевица, када су страдали неки косовски Албанци али и војници, при чему су се посебно истакли поједини војни и цивилни кадрови које режим Мила Ђукановића касније поставља на најодговорније позиције у држави.

Овакав став дијаспоре може бити резултат антисрпске кампање коју је бивши режим стално спроводио али и резултат конкретних активности појединаца и група које су имале задатак да дезинформацијама, конструкцијама и манипулацијама прикажу стварност онаквом каква она уопште није била.
Томе је значајно доприносила необјађњива пасивност осталих снага у Црној Гори, посебно Војске Југославије, која је увијек проглашавана одговорном за све и означена као реметилачки фактор, иако то уопште није било тако.
У дешавањима 1999. године, а везано за долазак већег броја извјеглица са КиМ, истина је другачија.
И као што смо навикли од представника бившег режима и њихових ослонаца, а дијаспора је један од њих, не само што се и даље служе лажима и полуистинама, већ сваку прилику користе да све што није ваљало припишу неком другом, прије свега Војсци Југослације, која је била актер тих дешавања.

Тако смо, напримјер, имали један покушај монструозне подвале, сјећамо се тога сви, гдје је мета био тим војних безбједњака у Андријевици у којој је требало са лажном и измишљеном масовном гробницом 2008. године оптужити Војску Југославије за страдања Албанаца у Црној Гори које се није ни десило.

Нешто слично, истина на другачији начин, десио се покушај сваљивања цјелокупне кривице на Војску Југославије у познатом случају „Калуђерски лаз“ у коме су страдали албански цивили и за који је вођен судски поступак против веће групе резервиста из Берана који се завршио фијаском, о чијем току смо недавно имали прилику чути од угледног адвоката Горана Родића који је објавио да су са највишег нивоа покушали подметнути и лшеве који немају везе са овим догађајем.
Калуђерски лаз ће остати упамћен и по томе што су истражни органи потпуно заобишли службеника црногорске полиције и његову јединицу тада стационирану на Туријаку и чињеницу да је код њега долазио неко са КиМ и по свему судећи испостављао неке посебне захтјеве.

Тај исти старешина, чија је улога много важна, ће касније, као дипломата, свједочити пред Вишим судом у Бијелом Пољу и срамно изјавити да је злочин починио 7. батаљон иако та јединица тада није ни постојала. Као што знамо, одлука о формирању 7. батаљона донесена је у државном врху СР Југославије тек половином маја 1999. године.

Том лажном и манипулативном односу режима знатно је доприносио и један официр, такође свједок, познат по лажима и манипулацијама, који је примао двије плате – једну од војне службе у Београду а другу од АНБ и који је углавном врло добро радио само за себе, а све остале лагао. Он се својски трудио да подвали неким својим колегама иако они баш никакве везе нису имали са тим дешавањима. Познат је по томе што је Београду писао о криминалу браће Ђукановић а АНБ-у о томе како војна служба намјерава изазвати рат у Црној Гори.

Сада му, како сазнајемо, не смета да се приближи новој власти и чланове своје породице високо позиционира у МУП и Управи полиције. О Седмој управи СДБ и њеној улози у застрашивању Бошњака и Албанаца од наводних доласка Шешељевих четника на сјевер Црне Горе, што је била пракса пред сваке изборе, о томе нећемо овога пута ни говорити.

Манипулативни карактер режима ДПС је препознатиљив у свему овоме и то је нешто што је њих саме највише урушило а посебно сносе одговорност за чињеницу да су давали простор појединцима и групама које су, из разних разлога или под нечијим утицајем, користили ситуацију за сопствени „лов у мутном“.

Све је ово нешто на шта смо се једноставно одавно навикли, али због јавности истичемо да се истина не може сакрити и да није баш све онако како су нам говорили претходних деценија.
Није спорно да се бивши режим тиме и даље бави, али је проблематично што дијаспора то ради без постављања питања – да ли они награђују исте људе који су имали запажену улогу током ратова у БиХ када знамо какав однос су имали према избјеглицама бошњачке националности.
Ипак, донекле их можемо разумјети поготову ако су хтјели наградити бивше ДПС – функционере у знак захвалности што током 1999. године избјегле Албанце нису депортовали назад што су у неким ранијим случајевима знали чинити.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: