• Поглед

Има ли Резолуција 1244 и даље значај за Србију?

1 min read

5 година ‎ ИН4С

Навршава се двадесет и једна година од усвајања Резолуције 1244, документа којим је и званично окончана НАТО оружана агресија на СРЈ

Даниел Игрец

Пише: Данијел Игрец, магистар правних наука

Навршава се двадесет и једна година од усвајања Резолуције 1244, документа којим је и званично окончана НАТО оружана агресија на СРЈ. Иако је Србији гарантовала неповредивост државних граница у домаћој и међународној политичкој јавности неретко чујемо поруке да је Резолуцију 1244 прегазио точак времена и да је у питању превазиђени документ који у пракси није остварив.

И сам председник Србије, Александар Вучић, изјавио је да Резолуција 1244 има много лоших страна, које иду на штету Србије. Шта је истина и да ли овај документ после две деценије од његовог доношења има било какав значај за Србију у решавању косовског питања?

На самом почетку желим да нагласим да је Резолуцију 1244 неопходно разумети као најважнији стратешки аргумент Београда у одбрани Косова и Метохије.

Подсетићу на речи бившег руског амбасадора при УН, Виталија Чуркина, који је тврдио да у досадашњој историји Уједињених нација не постоји међународни документ који су западни политички центри толико оспоравали и нападали као Резолуцију 1244.

Два су кључна разлога зашто Запад страхује од Резолуције 1244. Први је у томе јер она представља дипломатску победу тадашњег државног руководства у одбрани КиМ, а тиме и доказ да Србија 1999. године није поражена. Други је тај што Резолуција доноси суштински компромис по питању јужне покрајине и поставља јасне оквире за решавање косовског питања у складу са међународним правом и интересима Србије, уз очување њене територијалне целовитости и њених граница.

Резолуција 1244 је најбољи доказ да Западна алијанса није успела да оствари своје војне и политичке циљеве из Рамбујеа.

Ако упоредимо оно шта је НАТО тражио од Милошевића кроз ултиматум из марта 1999. године са оним што је договорено Резолуцијом 1244 видећемо да је Запад био приморан да атерира и да одустане од својих првобитних захтева. НАТО није успео да елиминише државни суверенитет Србије, није добио право да окупира читаву њену територију, није стекао право на коришћење свих њених саобраћајница, укључујући водене и ваздушне путеве, био је приморан да прихвати услов да његове трупе буду размештене на територији КиМ под мандатом и уз контролу УН.

Србија није капитулирала већ је успела да сачува мир. У новијој историји међународних односа није забележен случај да се земљи, која капитулира, гарантује право на суверенитет и на повратак својих административних и безбедносних органа власти на територију коју је наводно изгубила. Србији то право гарантују и Кумановски споразум и Резолуција 1244, која при том гарантује и континуитет српског уставно-правног поретка у јужној покрајини. То недвосмислено потврђују и тумачења генералног секретаријата УН у којима стоји да ће се на подручју КиМ “након доласка међународних мировних снага и даље поштовати закони Савезне Републике Југославије односно Републике Србије”.

Имамо и изјаве предводника тадашњег војног и политичког рата против СРЈ, попут Џона Мекејна и Мартија Ахтисарија који су и сами признали да је Резолуција 1244 била компромис који је НАТО нејевољно морао да прихвати. Управо је бивши амерички сенатор Мекејн био тај који је рекао да Резолуција 1244 представља неуспех Клинтонове администрације јер признаје суверенитет Србије на Косову.

Кључни проблем је у томе што је Србија одмах након промене власти 2000. године прихватила да буде учесник у процесу систематског обезвређивања и релативизације Резолуције 1244, дајући предност политичким документима и декретима ЕУ који су по својој правној снази далеко испод значаја Резолуције.

Сматрам погрешним приступ који Резолуцију 1244 ставља у други план, стварајући у јавности утисак да је реч о нашој заблуди, о некаквој препреци која нас спречава да се боримо за своје стратешке интересе. Ми морамо да схватимо да је Резолуција 1244 документ највишег међународног значаја, резултат консензуса свих пет сталних чланица Савета безбедности, акт који на највишем светском нивоу признаје суверенитет и неповредивост граница Србије. Она је најчвршћи гарант наших државних и националних права и најпостојанија одбрана од свих покушаја да нам се отме Косово и Метохија.

Желим да се осврнем и на тврдње да Резолуција 1244 предвиђа референдум Албанаца о независности Косова. У питању је још један западни покушај обесмишљавања Резолуције, са циљем да се она српској јавности представи као папир који оправдава сецесионистичке амбиције косовских Албанаца. Када причамо о члану 11 Резолуције у којем се истичу споразуми из Рамбујеа и албански референдум требало би да знамо да је реч о делу који у изворном тексту Резолуције није био предвиђен и који је накнадно, на превару и практично током ноћи, убачен у Резолуцију од стране француских и британских дипломата. Дакле, ревизија је извршена без знања и сагласности Београда, са циљем да се у наступајућем времену изјашњавање Албанаца на референдуму о статусу КиМ третира као обавезујуће за Србију.

Међутим, Резолуција 1244 као акт консензуалне природе обавезује Србију само у оним деловима са којима се Београд изричито сагласио.

Уосталом, уколико би било тачно да је Резолуција 1244 донета у интересу Албанаца онда би се они на њу највише и најгласније позивали. Реалност је да у ниједном званичном документу тзв. косовских институција нема позивања на Резолуцију. Напротив – из Приштине нам у континуитету стижу позиви да је Резолуцију потребно ставити ван снаге. И најновија платформа коју је јавности представио тзв. премијер Косова Авдулах Хоти полази од становишта да је Резолуцију 1244 неопходно што пре укинути. Њихову перцепцију Резолуције 1244 као сметње у процесу заокруживања међународно непризнате косовске државности можда најбоље одражавају речи бившег шефа УНМИК-а, Јоакима Рикера, који је упозоравао да она “гуши институције самосталног Косова”.

Сматрам да је у наступајућем периоду од изузетне важности да Београд припреми један свеобухватан, аргументован Меморандум о спровођењу Резолуције 1244 који ће бити представљен Савету безбедности и у којем ће се тражити акција овог тела али и подршка свих чланица Генералне скупштине УН да се доследно изврше све одредбе Резолуције, нарочито оне о повратку српских државних и безбедносних снага у покрајину.

Несумњиво је да ће се наша држава ускоро суочити са још већим притисцима да призна независност тзв. Косова, о чему је протеклих дана говорио и сам председник државе. Наш најразумнији и најодговорнији приступ у том погледу биће да Београд додатно појача своју дипломатску активност и да на сваком месту инсистира на трајном значају Резолуције 1244. То раде све озбиљне земље света. Кипар се у одбрани своје територије позива на одлуке Савета безбедности из 1970-их година, Кина се у одбрани Хонг Конга позива на међународне договоре са почетка 20. века, Шпанија се у одбрани своје целовитости позива на међународне споразуме који датирају још из 18. века. Ни за једну од ових земаља ти документи нису превазиђени, па зашто би за Србију то била Резолуција 1244. Ако будемо инсистирали на Резолуцији 1244, одлучни да нећемо дати сагласност за њено укидање, успећемо да сачувамо своје право на КиМ.

То је наша уставна дужност, то је наша дужност према прецима, али и према нашим потомцима.

Догодине у Призрену!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: