Има ли данас левичарских и социјалистичких партија у Србији?
1 min read
др Рајко Петровић
Пише: др Рајко Петровић, сарадник Института за европске студије у Београду
Многи сматрају да је традиционална подела на политичку левицу и десницу одавно престала да постоји или да је бар толико замагљена да о њој не вреди говорити у практичком политичком животу. Постидеолошко доба, како се данас неретко описује оно што имамо у пракси широм Европе, а посебно у Србији, ипак се чини више као утопија неголи стварност.
Да је тако говори чињеница да се и европске и српске партије и данас утркују око тога да се профилишу као левичарске или десничарске, па зато и данас имамо социјалистичку интернационалу и народњачку коалицију унутар Европског парламента. Пад комунизма је на простору бивше Југославије произвео идеолошку конфузију, али и идеолошку конверзију. Донедавни комунистички апаратчики одједном су љубав према Марксовом и Лењиновом науку заменили приврженошћу демократији и политичком плурализму.
У нашем народу, али и другим балканским, има једна мана – све везано за левичарске, односно социјалистичке идеје по аутоматизму се повезује са титоизмом и као такво бива проказано као антидемократско, назадно, антисрпско и сл. Од првих вишестраначких избора на нашим просторима све до данас присутна је љубоморна и посесивна тежња партија да поседују терминолошки монопол. Већ на самом почетку обнове вишепартизма постало је важније бити ,,демократска“ или ,,социјалистичка“ партија у називу, неголи делати у складу са тим одредницама.
Тако у БиХ настаје Странка демократске акције чији оснивач Алија Изетбеговић је аутор ,,Исламске декларације“ у којој позива своје сународнике на стварање верски фундиране исламске државе, у Хрватској Хрватска демократска заједница Фрање Туђмана која потезом пера брише из устава један конститутивни народ или Демократска партија социјалиста Мила Ђукановића у Црно Гори чији се политички програм и реторика своде на изразите антисрпске сентименте као темеље и смисао њеног постојања.
У Србији, поред опседнутости оним демократским у називу, врло брзо се јавила и трка за стављањем синтагме ,,социјалдемократска“ у партијски назив. Она звучнија, ,,социјалистичка“, била је у старту заузета и љубоморно чувана од стране Социјалистичке партије Србије (СПС) иако се иста временом све више удаљавала од позиције наследника Савеза комуниста и кретала ка готово некритичком прихватању неолибералног капитализма. Ницале су, зато, једна за другом партије попут Социјалдемократске партије Србије (СДПС), Лиге социјалдемократа Војводине (ЛСВ) и Социјалдемократске странке (СДС), али су се, упркос дефициту социјалдемократије у називу, на левом полу политичког спектра почеле гурати и партије које, сем општих места о социјалној правди и правима радника у својим програмима (која као да су преписивале једне од других) никакве стварне везе немају ни са левицом ни са социјалдемократијом.
Отуд већ годинама изненађује потреба једне Демократске странке (ДС) да се представи као партија левог центра и хвали тиме што је део Социјалистичке интернационале, иако је по свему реч о типичној партији центра са изразито неолибералним економским гледиштима. СДС Бориса Тадића јесте лево-либерална (јер се залаже за ЛГБТ права, феминизам, екологизам и сл.), али је она далеко и од социјалдемократије и од левице. Исто важи и за ЛСВ Ненада Чанка, коју је због њеног инсистирања на наводном интернационализму и антифашизму боље подвести под лево-либералне, а не социјалдемократске партије.
Да бисмо разумели због чега постоји раскорак између назива и суштинског деловања социјалистичких и социјалдемократских партија у Србији морамо прво разумети шта уопште значи бити партија са тим предзнаком у правом смислу речи. Тешко је данас очекивати да левичарске партије дижу револуције против капитализма или да се залажу за стварање бескласног друштва у коме ће бити укинута приватна својина, али се свакако очекује борба за побољшање положаја радничке класе, подршка синдикалном деловању, подршка задругарству, брига о пензионерима као једној од најрањивијих категорија у друштву, залагање за пристојну минималну загарантовану плату и пензију и сл.
NEK IZADJU SVI NA IZBORE SAMOSTALNO I DA VIDIMO KAKO SE NE PRELAZI CENZUS.NEGO DAJ DA VUCICU,POSTO JE ON BOS,PODIDJEMO KOLIKO MOZEMO MA KOLIKO NAM SKODILO,SAMO DA NAS IMA.
STRANKE SE SADA PROFILISU UZ KOJU CE VELIKU STRANKU BOLJE PROCJI,TJ.AKO JE MOGUCE NEKO MINISTARSKO MESTO,DIREKTORSKO,PO RAZNORAZNIM ODBORIMA,KOLIKO CE RADNIH MESTA OBEZBEDITI I APSOLUTNO NISTA POZITIVNO.U SRBIJI GLEDAJU KAKO CE LEPSE RECI O VUCICU NADAJUCI SE OVOM SAM PRETHODNO NAVEO.SVAKOM JE TO JASNO.KAKVA LEVICA,DFESNICA,STRANKE CENTRA,ITD….
Prosveceni apsolutizam je najmanje lose lose resenje izbora i vrsenja vlasti
Političke stranke se više ne dijele na ljevičarske i desničarske negoli na globalističke i antiglobalističke.