Igrec: Predsedniče, nije nam potreban defetizam već državnički stav

Skoro da ne prođe dan, a da u medijima ne pročitamo kako su predsednik, ministar spoljnih poslova ili neki drugi visoko rangirani zvaničnik Ruske Federacije ili Narodne Republike Kine upozorili Zapad na značaj Rezolucije 1244 u procesu rešavanja kosovskog pitanja.

Bez svake sumnje, očigledno je i primetno kako ruski i kineski zvaničnici ne propuštaju nijednu priliku da na svakom koraku istaknu važnost ovog dokumenta u odbrani Kosova i Metohije.
Činjenica je da, iako njihov suverenitet nije doveden u pitanje niti postoji njihova međunarodnim pravom propisana obaveza da štite teritorijalni integritet drugih zemalja, Moskva i Peking brane pravo Srbije na KiM jer je to u duhu njihove državotvorne politike, jer je to u duhu njihove politike poštovanja međunarodnog prava i jer je to odraz njihove privrženosti prijateljstvu i partnerstvu sa Srbijom. I to je očekivano, prihvatljivo, normalno i, što je najvažnije, za Srbiju od strateške važnosti i preko potrebno.
Ono što nije normalno, nije državnički niti može biti ikako prihvatljivo je da se politički i medijski prostor u Srbiji u poslednje vreme skoro svakodnevno kontaminira neodgovornim izjavama pojedinih visokih državnih zvaničnika iz kojih naprosto bukte pesimizam i defetizam.

Izjavama koje u srpskom društvu stvaraju isuviše opasnu klimu nacionalne rezignacije i bezperspektivnosti jer navode na zaključak da je i sama država Srbija spremna da se trajno i definitivno odrekne Kosova i Metohije jer je, eto, borba za taj deo teritorije već odavno postala besmislena.
Među onima koji u poslednjih nekoliko nedelja prednjače u širenju atmosfere bezizlaznosti nalaze se, nažalost, i oni koji su najpozvaniji da štite nacionalne interese i jedinstvo državne teritorije. Tako smo došli u jednu krajnje paradoksalnu situaciju da zvaničnici drugih država ulažu više energije i napora u odbranu srpskih interesa na KiM nego što to čine najviši državni zvaničnici Srbije, zemlje koja se suočava sa direktnom okupacijom dela sopstvene teritorije. Oni za razliku od svojih ruskih i kineskih kolega kao da ne propuštaju nijednu priliku da domaćoj javnosti Rezoluciju 1244, najvažniji argument koji čuva pravo Srbije na KiM predstave kao mrtvo slovo na papiru i time obesmisle podršku koju nam Moskva i Peking pružaju u očuvanju državnog suvereniteta.
U tom kontekstu tumačim i najnoviju izjavu predsednika republike, gospodina Aleksandra Vučića, koji je istakao da “u Rezoluciji 1244 ne piše nigde Srbija, već samo SRJ” što je očigledno trebalo da posluži kao svojevrsna poruka srpskoj javnosti; i to kao poruka da je borba za Kosovo i Metohiju dodatno otežana (ako ne i onemogućena) time što se u Rezoluciji 1244 nigde ne pominje Srbija odnosno da naša država u pogledu KiM od tog dokumenta nema nikakve koristi jer se uopšte ne odnosi na nju.
Predsedniče Vučiću, da li je moguće da, pre svega kao pravnik, izjavljujete nešto što je sa aspekta elementarnih zakonitosti i logike (međunarodnog) prava kao sistema apsolutno nerealno i neodrživo? Predsedniče Vučiću, da li je moguće da kao osoba koja se lično hvalila da je svojevremeno bila najbolji student Pravnog fakulteta u Beogradu sebi dopuštate ovakve malo je reći površne već katastrofalne i pravno abnormalne zaključke?
Predsedniče Vučiću, da li svojom izjavom hoćete da nam kažete da kao diplomant prava, a pre svega kao šef države koji mora da bude besprekorno upoznat sa osnovama međudržavnog prava, nikada do sada niste čuli za opšte poznato pravilo o međunarodno-pravnom kontinuitetu država? Da li svojom izjavom hoćete da nam kažete da ne znate za činjenicu zbog koje se pada na ispitu iz međunarodnog javnog prava, za činjenicu da su se garancije o nepovredivosti suvereniteta SRJ na KiM nakon njenog raspada direktno prenele na Srbiju kao jedinog pravnog naslednika nekadašnje Jugoslavije?

Predsedniče, želeo bih ovom prilikom da Vas podsetim na član 60, stav 4 Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora u kojem jasno stoji da će se svi međunarodni dokumenti koji se odnose na Saveznu Republiku Jugoslaviju, posebno Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, u slučaju otcepljenja Crne Gore odnositi i u celosti važiti za državu Srbiju, kao sledbenika SRJ i potonje SCG.
Reč je o nečemu što se kao obavezno čtivo predaje na svim pravnim fakultetima u Srbiji i o važnoj činjenici čije poznavanje se očekuje od svakog pravnika, a kamoli od osobe koja obavlja tako izuzetno važnu i odgovornu funkciju kao što je šef države. Zbog toga Vaša izjava ne samo da nema oslonac u realnim istorijskim i pravnim činjenicama već i Vaša suštinska poruka, koju njome želite da pošaljete srpskoj javnosti, a to je da nam je »džaba« Rezolucija 1244 jer nam neće biti od nikakve pomoći, nema osnov u novoj (geo)političkoj stvarnosti koja se (polako ali sigurno) rađa pred našim očima.
Upravo nam ta stvarnost, uzrokovana velikim i dubinskim promenama u sistemu međunarodnih odnosa, otvara (i to nemali broj) mogućnosti za jaču i snažniju borbu na očuvanju KiM.

Borbu na koju nas obavezuju ne samo Ustav i zakoni sopstvene države već pre svega i iznad svega dužnost prema precima i potomcima – dužnost da sačuvamo slobodu i nezavisnost koju su nam obezbedili prvi, kako bi je osigurali i našoj deci. A u diplomatsko-političkoj dimenziji te borbe naš najveći i najvredniji adut je upravo Rezolucija 1244 – poslednji branik odbrane srpske državnosti pred najezdom virusa velikoalbanskog separatizma čiji potencijal Vi danas tendenciozno pokušavate što više da umanjite, a njen značaj za Srbiju da relativizujete.
Stoga Vas, predsedniče, pitam da li je moguće da kao državni zvaničnik sa centralnom ulogom u zastupanju srpskih stavova u postojećim pregovorima ne uviđate važnost Rezolucije 1244 u odbrani srpskih interesa? Da li je moguće da se tokom čitanja po 500-600 strana dokumenata u vezi Kosova i to, kako sami kažete, na dnevnoj bazi niste upoznali sa rečima jednog od najpriznatijih međunarodnih pravnika našeg doba, Ijana Braunlija, koji je Rezoluciju 1244 nazvao “strateškim argumentom Beograda u odbrani Kosova i Metohije”?. Ili sa rečima ruskog i slovačkog sudije Međunarodnog suda pravde, Skotnikova i Tomke, koji u Rezoluciji 1244 vide “živi organizam; još uvek važeći i sveobavezujući međunarodni akt u čijim okvirima je jedino moguće postići trajno i održivo rešenje za KiM”?
Podsećam Vas i da je Međunarodni sud pravde u svom Savetodavnom mišljenju, koje vi (i to sasvim pogrešno i neopravdano) percipirate kao “stavljanje srpskog pečata na kosovsku nezavisnost”, jednoglasno ukazao na kontinuitet valjanosti Rezolucije 1244 i na njenu i dalje obavezujuću pravnu snagu kako za Republiku Srbiju (čime je potvrđen njen državni kontinuitet sa SRJ) tako i za sve države članice Ujedinjenih nacija. Prema tome, neodrživ je Vaš zaključak o minornoj i zanemarljivoj ulozi Rezolucije 1244 za Srbiju jer je ona svetlosnim godinama daleko od nekakvog opskurnog dokumenta iz ratne prošlosti. Naprotiv, ona, kako je to lepo primetio naš iskusni diplomata Živadin Jovanović, “izražava volju pet stalnih članica Saveta bezbednosti, ona je presuda najvažnijeg svetskog organa za mir i bezbednost sa važnim garancijama prava Srbije”. A takvog dokumenta se nijedna ozbiljna država ne odriče.
Predsedniče, Vaše izjave ne doprinose traganju za trajnim i održivim rešenjem, one to rešenje miniraju i obesmišljavaju. One obesmišljavaju i sve uspehe koje je na polju povlačenja priznanja uspela da ostvari srpska diplomatija jer ruše onaj temelj na kojem su ti uspesi postignuti – na obavezujućem karakteru Rezolucije 1244.
Ona nije, kako pojedini to žele da predstave, nekakav relikt izgubljene prošlosti. Naprotiv, ona je (i sve će više biti) dokument budućnosti. To su Rusi i Kinezi već odavno shvatili. Vreme je, predsedniče, da to kao osoba sa najvećim narodnim legitimitetom u zemlji shvatite i Vi.
Predsedniče, možete li da zamislite situaciju da Vaš kiparski kolega odbaci Rezoluciju SB 541 koja Republici Kipar garantuje suverenitet i na okupiranom severnom delu države? Ili situaciju da izraelski premijer Benjamin Netanjahu izjavi kako Tel Aviv više ne prihvata međunarodne dokumente koji priznaju legitimne interese Izraela u Jerusalimu sa konstatacijom da je vreme za “prihvatanje realnosti”?

Ako malo bolje razmislite uvidećete da je to nezamislivo. Nezamislivo zato jer se u Kipru i Izraelu u teškim trenucima ne pribegava defetističkoj politici, politici koja pokušava da opravda moguću buduću kapitulaciju. U Izraelu i Kipru se vodi politika koja, ma koliko situacija na prvi pogled izgledala bezizlazna, traži državotvorna i suverenistička rešenja, rešenja sa kojima će država pokušati da povrati ono što joj je privremeno oteto, a ne da preda i ono što joj je preostalo, zakucavajući poslednji ekser u kovčeg državnog suvereniteta na delu sopstvene teritorije.
Reći će neko “jedno je Izrael, država sa moćnom vojskom i ekonomijom, zemlja kojoj stranu drži Amerika, a nešto sasvim drugo je Srbija”. Ja na tu konstataciju odgovaram pitanjem: “A ko to Srbiju sprečava da jača svoju vojsku i ekonomiju, da radi na sveukupnom osnaživanju svog međunarodnog i geopolitičkog položaja i da usled uveliko povoljnije klime u međunarodnim odnosima produbljuje saradnju sa državama koje se protive nezavisnosti Prištine i da od tih država stvara svoje moćne saveznike? Odgovor je – samo i isključivo ta defetistička politika, koja nas navodi na iracionalna rešenja, koja nas navodi da između tuđih i sopstvenih interesa odaberemo tuđe, koja nas navodi da između poraza i borbe izaberemo poraz, iako su nam izgledi za uspešnu odbranu državnog i nacionalnog dostojanstva sada realniji nego ikada u poslednjih dvadeset i više godina.
A te izglede sačuvaćemo samo ukoliko na planu rešavanja kosovskog pitanja budemo sledili logiku koju nam diktira nova, na multipolarnom konceptu utemeljena realnost svetske politike – logiku “zamrznutog konflikta”. Odnosno, u našem slučaju logiku taktičkog odugovlačenja i strateškog planiranja kako bi stvorili uslove za postepenu obnovu državno-pravnog kontinuiteta Srbije na Kosovu i Metohiji .
Ta logika niti je pogrešna niti je put koji će nas odvesti u nekakve “nove ratove”, kako to pokušavaju da predstave liberalni, proevropski glasovi, koji nas već godinama uveravaju da je “priznanje Kosova” naše jedino i najveće “spasenje”, izvor našeg večnog ekonomskog i društvenog napretka. A upravo je takva politička logika potpuno pogrešna jer će nas, pored toga što produbljuje bezbednosnu krizu u regionu, koštati novih teritorijalnih ustupaka i nacionalnih poniženja.
Istorija nas uči da svako popuštanje Albancima rađa samo nove zahteve sa njihove strane – koliko god Srbija dala, Albancima nikada neće biti dosta; ukoliko im sutra predamo i Niš oni će prekosutra od nas tražiti i Kragujevac. Zato se ne zavaravajmo da ćemo trajnim odricanjem od Kosova zadovoljiti njihove apetite; naprotiv, njihov spisak će samo biti još duži. Jedini odgovor na albansku osionost zato nisu uzmicanje i popuštanje već jasno povlačenje crvenih linija i odlučnost u demonstraciji očuvanja državnih i nacionalnih interesa.
Upamtimo: Albanci će ići dotle gde mi budemo povukli jasnu crtu. Na nama je odluka da li će se ta crta sutra nalaziti na Vrbnici ili negde u okolini Leskovca i Niša.
Zbog toga, predsedniče, nema mesta dilemi hoćemo li ili nećemo zamrznuti konflikt jer je zamrznuti konflikt logična i prirodna posledica velikih geopolitičkih promena do kojih dolazi u međunarodnoj zajednici. “Zamrznuti konflikt” je ono što bi “otac geopolitike”, Halford Makinder, danas nazvao “nuždom koju uslovljava nova geopolitička stvarnost sveta”.
Svako političko delovanje po pitanju KiM koje se kreće u pravcu, suprotnom od onog koje nam nameće nova realnost svetske politike je zato ništa drugo do put u samoubistvo. To je odluka da se položi oružje iako bitka ni izbliza nije završena. Štaviše, bitka tek počinje. Bitka iz koje Srbija, ukoliko njena vlast odluči da deluje strpljivo, mudro i državotvorno može da izađe kao pobednik. Kao pobednik koji je obnovio tekovine borbe za nacionalno oslobođenje i ujedinjenje iz 1912. godine – kao pobednik koji je sačuvao Kosovo i Metohiju, krunu srpske državnosti.