,,Иди тамо код којих си био за вријеме рата“: Прича инвалида кога су његови Бошњаци одбацили, а Срби помогли
Амир и Зоран, Фото: Новости
Амир Јусичић (44) није успио да статус особе са инвалидитетом добије у мјесту становања у Федерацији, односно у Тешњу, гдје је био пријављен као избјеглица, већ у Републици Српској и Добоју, у својем предратном мјесту боравка, гдје се вратио.
Тешко је рањен непосредно пред потписивање Дејтонског мировног споразума, који је означио крај рата у БиХ.
– Остао сам без ноге нагазивши на мину на Озрену, као припадник радног вода ВРС, а прије тога од мине је, такође за вријеме радне обавезе, копајући ровове, смртно страдао и мој отац Хамза. Као избјеглица, једно вријеме сам живио у ФБиХ, где су одбили да ми признају статус инвалида рекавши ми: „Иди тамо код којих си био за вријеме рата“ – прича Амир за ,,Новости“.
Каже да му није преостало ништа друго него да се врати у Добој, како би покушао да регистрацијом као инвалид оствари право на примања, здравствену заштиту и протетичко помагало. То му је и успјело уз помоћ „Мреже преживјелих од мина“ 2003. године и већ сада Амир има сва права која имају и остали инвалиди у РС. Осим инвалиднине, породицу, коју је у међувремену стекао, обезбјеђује израђујући у властитој малој столарској радионици предмете од дрвета.
– Израђујем украсне кутије за пиће и накит, подметаче за сто, плоче за врата и друго. Од примања из буџета РС и мог столарског рада живимо супруга Амира (37), деветогодишњи син Хамза и ја – није незадовољан садашњим животом Амир.
Све то не би успио да оствари и обезбиједи, како каже, без Зорана Панића, који му је као координатор „Мреже“ много помогао. Он је пронашао је потребне свједоке да докаже начин рањавања, обезбиједио и све друге документе за решавање предмета.
– Ето, помогао ми је Србин, а моји Бошњаци којима припадам су ме одбацили. Са Зораном сам развио искрено пријатељство и породица и ја му дугујемо захвалност до краја живота – каже за наш лист Амир.
