• Поглед

И ово ће једном проћи

1 min read

6 година ‎ Велимир Ераковић

Пишем послије дуже времена сигуран да има много умнијих и паметнијих од мене, а и жељнијих медијске пажње коју сам завриједио, али ме је ситуација у којој се налази политичка организација којој припадам натјерала да онако из срца без имало фраза кажем нешто о томе

Велимир Ераковић

Пише: Велимир Ераковић

Пишем послије дуже времена сигуран да има много умнијих и паметнијих од мене, а и жељнијих медијске пажње коју сам завриједио, али ме је ситуација у којој се налази политичка организација којој припадам натјерала да онако из срца без имало фраза кажем нешто о томе.

Прва и једина политичка организација којој сам приступио била је Српска народна странка. Не само ја, него комплетна моја ужа и шира породица. Предсједник је био добри и поштени доктор Божидар Бојовић који је крило честитих људи отргао из наручја шпијуна, удбаша, издајника и професора са противприродним склоностима. Доктор Бојовић је био поштен, али није имао политичко прегалаштво и енергију, па смо, иако и тада пуни квалитетних људи, таворили и били испод цензуса.
2003.године Андрија Мандић уз свесрдну помоћ Милутина Ђукановића као предсједника најјачег одбора у странци, ОО Никшић, и тада добрих идеја Горана Даниловића, креће у борбу за цензус прво по локалним заједницама свјестан да ће то уродити плодом и на републичком нивоу.
Исте године се у Никшићу отвара култна НВО ,,Биљарда” са клубом који је окупљао све честите и часне Србе. Једно вријеме универзитетски професори и сва српска елита из Београда долазили су искључиво у ,,Биљарду”.

На моју велику срећу странка ме је испред ИО поставила да водим тај клуб, дочекујем и испраћам људе и пружам помоћ, опет кажем, идејном творцу свега тога Милутину Ђукановићу.
Сва инфраструктура коју смо имали стварала се у ходу.

Многи су нам помогли и сви смо дисали једном душом. Да не прескочим неког од активиста нећу набрајати ко је био најважнији за тада револуционарни резултат СНС-а, али једноставно што се теренског рада тада тиче не могу да прескочим Илију и Душана Миљанића који су на скијама ишли да би нам донијели који глас више. Само замислите колики је то био ентузијазам. На тим локалним изборима 2005.године СНС добија 15%. Сви у Црној Гори су били свјесни да се рађа гигант што се тиче српских партија и да ће врло брзо постати велика пријетња режиму.
Били смо против референдума знајући да се ниједан глас неће бројати и да ће Мило Ђукановић покрасти тај референдум како би направио своју приватну државу. На састанку у Београду на коме сам и ја као члан делегације СНС-а присуствовао натјерани смо да прихватимо улазак у референдумску трку. После највећег пораза који је наша политичка генерација доживљела и када су се Срби у Црној Гори до те мјере разочарали да су Васојевићи, Морачани и један дио Срба из средишње регије почели да продавају имања и напуштају Црну Гору, Андрија Мандић је смогао снаге да устане и да направи ,,Српску листу”.

Имао је и политичке и људске храбрости да им се у оваквој Црној Гори супростави и да заустави одлив Срба из Црне Горе. На том путу велику помоћ је имао у најужем руководству, а ја се са пијететом сјећам доајена Српства, персона града и бораца за слободу као што су покојни Марко Дурутовић, покојни доктор Милимир Пјешчић, бивши директор ,,Зељезаре” Жарко Мијушковић, затим професори Мито Вукићевић и Новак Радуловић, доктор Павле Перуновић и многи други уз извињење за оне које сам заборавио.

Самим тим Андрија Мандић уводи Србе, и то звучна имена, у политички живот Црне Горе што је било изузетно тешко након референдумске крађе.
На предсједничким изборима Андрија Мандић осваја 22% и друго мјесто, одмах иза кандидата ДПС-а.
У међувремену Црна Гора као држава нестаје и губи своју културно-историјску суштину интезивним прогоном српског народа. Након срамног отпуштања професора српског језика и укидања тог језика на коме је све црногорско написано континуитет антисрпског понашања Мила Ђукановића наставља се срамном одлуком о признању терористичке НАТО творевине Косово.
Притиснути са свих страна одлучујемо да покушамо да направимо једну велику српску политичку странку која би објединила све српске политичке чиниоце у земљи. На наш позив се одазвала Народна социјалистичка странка коју је основао Момир Булатовић.

Све странке које су одбиле овај наш искрени позив и жељу постале су ванпарламентарне и нестале из политичког живота земље јер су се оглушиле о позив да заједно тргнемо српски народ и модернизујемо политичку понуду најјаче српске групације.
Нова српска демократија постаје снажан и прихватљив партнер за свакога и знајући да не може сама прави најјачи и најорганизованији политички савез у историји модерног политичког живота Црне Горе – Демократски Фронт. То је у ствари народни фронт и фронт помирења Срба и Црногораца. ПЗП улази као партија која је у националном смислу процрногорска, ДНП као љевичарска и НСД као партија десног центра, што нас чини једином правом опасношћу по Мила Ђукановића.
Знао је то добро чевски тиранин и као једна сујетна особа, ментално и психички незрела, не могавши да поднесе онакву скупштинску тортуру над њим када су посланици скандирали ,,Мило лопове” , он заједно са својим братом, Душком Марковићем, Веселином Вељовићем, Зораном Лазовићем и комплетном екипом из ,,Гранда” доноси одлуку да уништи ДФ.
Изборна кампања 2016. године, протести годину дана раније који су били најбројнији, број анкетара у плавим мајицама са логом ,,Ми или он” и људи који слободно и храбро говоре да ће гласати против ДПС-а, увјеравају га да ће сигурно изгубити изборе. Уз тада евидентан раст Демократа све анкете су показивале да Ђукановић нема ни теоретску шансу.

Можете мислити како се осјећа неко ко је већ једном изгубио од нас и опстао захваљујући томе што тадашњи предсједнички кандидат опозиције Миодраг Лекић није имао храбрости да прогласи побједу.
Сјећате ли се како се био обукао чевски Ал Капоне док је чекао изборне резултате?
Ми смо имали информације да спрема подвалу, али пошто нијесмо дјелови власти нијесмо могли да осујетимо ту његову подлу намјеру. Беба Поповић му је помогао да склепа на брзину ову фарсу звану ,,Државни удар” и да на волшебан начин преокрене резултат у своју корист и још једном покраде изборе. Страх људи је тога пута пресудио.
Након тога Катнић, Станковић и црногорско правосуђе оптужују Андрију Мандића и Милана Кнежевића, а трећем лидеру ДФ-а Небојши Медојевићу намјештају измишљену аферу за прању новца. Да не детаљишемо о суђењу, видјели сте да не постоји ниједан релевантан доказ о учешћу наших лидера у таквим активностима. Михаило Чађеновић невин проводи осам мјесеци у затвору, Милан Кнежевић такође бива притворен, као и Небојша Медојевић.
Нема ниједног посланика, нити високог функционера ДФ-а да нема макар пола године запријећене затворске казне. Но чини ми се да је главна мета Андрија Мандић као лидер Срба у Црној Гори. Сигуран сам да његовим оптуживањем желе да нам сломе кичму и да до краја сатру српски народ у Црној Гори. Ми његови најближи сарадници који смо од почетка уз Андрију Мандића нећемо гледати мирно како га осуђују и тамниче, ни њега, ни Милана Кнежевића нити било којег функционера ДФ-а.
Господо из криминалне организације ДПС знајте да су наше главе јефтине и да сте нас довели до тога да не вриједе пет пара. Али како-тако ваљају за неку врсту замјене. Зато ,,у памет се браћо Црногорци” и пресудите по правди људској и Божијој. Невини нека остану невини, а ја сам сигуран да ће и ово проћи, кад-тад ће проћи.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: