Пише: Драган Копривица
Било је то у једној земљи весељака,
гдје власт, до једне уре, држаше срећа луда,
да јој се народна несрећа посрећи свака
у таквој земљи чуда и апсурда…
У земљи, у којој, мрачнога лика,
владаше Вођа, уз пар несрећника,
а писци режимски, Боже ме прости,
играху вјешто се књижевности…
Жељни да неправде одумиру
само у машти, на папиру,
али, заузврат, вољни, за јаде,
да приме, редом, све награде…
И то од оних, што су ни лук ни вода,
а којим бијаше баш много фино
на челу и грбачи вољеног им народа,
док бјеху нити вода, а ни вино…
А властољупци, сви, к’о и вазда,
охоли, премудри, свему вични,
бијаху свјесни да их исти газда
чува… И лоби његов породични…
Па сви они у том привидном Рају,
имаху фин манир да свог великог Вођу,
без трунке стида цитирају и имитирају,
не би л’ код њега стекли још бољу прођу…
Владаху тако, ти чистунци нечисто,
уз плиму неморала, уз осјеку морала,
а притом , вазда, спремни сви, начисто,
за окршај с народом код ОК корала…
И тако то бајно све трајаше, и трајаше,
смислено, од бесмисла до апсурда,
па племе то, на власти, низашта више и не хајаше,
сем да пирамида власти му се не обурда…
И зато, у лажних прописа читавој шуми
свак је, на власти, глумио поштењака
знајући како вјешто треба да се глуми
да народ прати баш нафака свака…
Зато, свом плебсу, да не залута,
градили нове су смјернице,
и једно парче аутопута,
трошећи буџет немилице…
Па, док су звонила власти звона,
хорда полтрона крај свијетлог трона
имаде прво себе у виду
и још да дозида пирамиду…
А онда, кад је народ већ пострадао,
и кад се томе понајмање ико надао,
кад власт је до краја губила из вида
и трунку опреза, и људског стида,
помози Боже, иже јеси на небеси,
нешто се ненадно у народу деси,
за режим стољетни ноћна мора –
порука да најзад ићи мора…
И то кад комплекс пирамида
баш бјеше дигнут до краја, без стида –
баш тад се сурва све преко ноћи,
и ту не бјеше више помоћи…
Па зато сви бивши сад, лажима обнажени,
јавно пред народом поражени,
уз маске старих праведника,
с печатом, на свом лицу, Вођиног лика
у прса редовно сви се бију
барјаче да ће гинут’ за нацију,
дижући грају на сва звона
„борци“ за народ од искона…
Уздају сви се, уз пуно хипотеза,
да ће им проћи још једна замјена теза,
па на свима виде се оне исте жеље
само да засједну у старе фотеље…
Па сви се, међу се, бучно лажу
како ће на власт брзо се вратити,
и притом баш сви, углас, запомажу
да ће им за све то народ платити…
А они да неће отић’ низ воду,
уз врле гримасе праведника,
јер опет на чело стаће народу
уз два, три опробана, стара трика…
Па зато међ’ њима приче и круже
да тикванима тикве ће да цвјетају,
а пирамиди власти, наравно – руже
у томе лажном, вјештачком Рају…
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
