И би празник!?
1 min read
Емило Лабудовић
Пише: Емило Лабудовић
Би празник. Би празник и „празник”. Деветнаести покушај једних да себе убиједе како су, упркос свему, били у праву кад су се опредијелили за „слободну, независну, проевропску, пронатовску, демократску, итд… итд” Црну Гору, и других да још једном осјете горчину пилуле преваре коју су тада, увијену у станиол демократије, наште срца, пробали да им прогурају, а која им је и дан – данас у грлу. Црни бисери „Бијеле књиге” лоповлука.
Било је и ватромета, али атмосферу празника узалуд су покушавале да означе и подгрију ријетке државне заставе на канделабрима и оградама бољестојећих станова још бољестојећих им власника.
Деветнаест година је и довољно и двапут довољно да се застане и промисли о путу којим једна заједница, макар била и држава, иде кроз историју. За овај којим иде Црна Гора једни би рекли да је пут у рај који само што није завршио у дворишту Европске уније. Други би се заклели да су већ од првог корака и слијепи могли видјети да је ријеч о ћорсокаку из којег ће само Вођа угледати свјетла на крају хоризонта. А и једним и другима је све мање до славља и тријумфа.
У међувремену, Црна Гора се упорно, као жестоко наћефлеисани пијанац, тетура од немила до недрага, покушавајући да пронађе себе, себе изгубљену између историјског наслеђа и коријена и новопрофилисаног лика без облика. А док се она бори и батрга, и док над њеним посртањем виси Дамоклов мач оног Пицуличића, на њу и даље насрћу душмани споља и изнутра, настојећи да јој гурну клипове у „каре Шабанове” којима јури у Европу.
Споља, зна се: Русија и Србија. Онај Путин ока не склапа смишљајући како да јој, осим бојевим главама ако се икад сукоби са НАТО, дође главе. Оно са Укранином му је девета рупа на свирали у односу на пријетње и санкције којима га упорно засипају из званичне Подгорице. Београд исто тако. Онај Вучић, упркос свим својим проблемима, кад не спава без зазора мрко погледује преко Гостуна. Углавном, мука жива, па је „мртва стража” на Белведеру дан – ноћ будна и у пуној борбеној готовости. И док год се са његових ћувика чују покличи – ништа српско неће проћи!
А ако се и деси нешто тако, као кад је онај несрећни Србин (а ко би други) подигао три прста, и то насред Белведера (ужас ужаса), онда је ту друга линија одбране, линија закона преко које се ни мртав не може. Што пропусти Дели Радивоје… дочекује судија за прекршаје, некаква Славица Јововић. А пошто су три прста у ваздуху не само прекршај који „изазива нелагодност” него и злочин „sui generis”, Жељка му је из залета пожељела „добродошлицу” у износу од 1200 евра. Премало, рекао бих.
