• Поглед

Хрватска, Über Alles

1 min read

10 година ‎ Никола Маловић

С великом се вјероватноћом може казати како ће наше покољење, ма ако је и малим прстом умочено у воде спорта, запамтити доживотно да се Хрватска радио-телевизија искључила из директног преноса додјеле награда на Свјетском ватерполо првенству у Казању – у тренутку када је постало евидентно да сви хрватски освајачи сребрне медаље не емитују нимало спортске енергије (за разлику од Грка, који су одушевљено једва дочекали да се оките бронзаном медаљом) – само да се не би широм хрватске цивилизације емитовала химна „Боже правде“.

Поглед на хрватски дио Боке (крајње лијево), преко звоника католичке цркве Св. Леополда Мандића, родом из Херцег Новог (Фото: Н. М.)

На тај смо дан, а био је 8. август 2015. г, потпуније упознали званичну државу у Хрвата. По јубиларни, тисућити пут.

Да није било еуфорије у којој је слављена 20-годишњица погрома над крајинским Србима, и зарад које је жалости – наводим јуст фор рецорд, 1995. г отказана Бокешка ноћ, августовска фешта с управо вишевјековном традицијом (!) – медијско непочинство ХРТ-а и не би толико одударало од стереотипа које је независна и самостална Хрватска благоизвољела да изгради у очима других и национално другачијих.

И колико год сваке године заозбиљно размишљао да коначно вижитам Хрватско приморје што га неки зову Дубровачком ривијером, Далмацијом и Истром – одлажем путовање до даљег.

Деценијама ми се не да да ногом крочим на Пељешац, Корчулу, Хвар, Раб… Бог ми је дао да живим да корак од дивинских пејзажа, али ме политика проклела да се не стекну услови.

Тако, никако да обиђем Сплит, Задар, Трогир, Шибеник… Даље од заиста сусједног Дубровника, на пола сата вожње, никад нисам био.

Географијом изнад свих, Хрватска је дуж обале насељена људима сличног ми менталитета, храни се готово истом кужином, и споразумијева такође сличним, језиком пуним романизама.

Матвејевић је у „Медитеранском бревијару“ нотирао крштене средоземне обале, и оне које то нису. На страну што се, обично с какве узвишице над Медитераном гдје је црква, човјек крсти ка срцу и од срца, но око ових дана са свих узвишица, чак и када су симболичне – опажа да се нешто атипично иза вала ваља.

Стижу таласи прибјеглица.

Док стотине хиљада невољниках британски премијер крсти ројевима, што је биолошки некоректно јер су прибјеглице људи ипак, из информативне нам стратосфере долазе слике грчких острва Кос, Иос, Лезбос, Родос и Самос, на којима ће – ако ће игдје – дебото да пукне.

Прибјеглице тјерају туристе. Ко би па желио да се купа и проводи на плажи запосједнутој убогим Авганистанцима и Сиријцима, ко би желио да руча или вечерава на метар од породице која ни за лебац нема?

Хрватска и Монтенегро у овом тренутку и не слуте како чудни могу да буду путеви који генеришу блискоисточну геополитичку причу. Довољно је да неко над овим самосталним и сувереним творевинама с бајковитом географијом повуче пар конаца.

Грчка острва на -ос могу зачас да се испразне, те да генерисаним ратовима потегнути невољници запљусну Будву, Задар, Трогир, Сплит и Шибеник…

Европа или заборавља, или одбија да призна да ислам полаже вишевјековно право на многе територије, посебно обалне, које се сада, по Матвејевићу, још увијек рачунају у крштене.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: