Храм Васкрсења Христовог: Помен Јагошу Вешовићу, учеснику Подгоричке скупштине

У петак, 9. новембра у Крипти Храма Васкрсења Христовог у Подгорици одржаће се помен поводом 50 година од упокојења др Радослава Јагоша Вешовића, писца дјела „Племе Васојевићи“ и посланика Подгоричке скупштине 1918. године.

Слово о њему ће одржати професор Свето Мартиновић.

Др Радослав-Јагош Вешовић рођен је 1898. године у Колашину. Дјетињство је провео у побјеласичком селу Буковој Пољани.

Основну школу завршио је у селу Баре Краљске, године 1903, у Солуну је уписао први разред гимназије, а затим прелази у Српску скопску гимназију, гдје је завршио пети разред. Матурирао је на Учитељско-богословској школи у Призрену.

Као одличан ученик заинтересовао је руског конзула у Призрену, који му је преко руске владе обезбиједио стипендију за студије на Филозофско-теолошком факултету у Кијеву гдје је дипломирао 1914. године.

Те године је Аустро-угарска завојштила на Србију и Црну Гору. Ватрени српски патриота, Вешовић, хитно се враћа у домовину и сврстава у борбене редове против завојевача, гдје је запажен као изузетно храбар и пожртвован српски борац.

Послије окупације Црне Горе, 1916. године, са својим стрицем ђенералом Радомиром Вешовићем и другима Радослав-Јагош Вешовић одметнуо се у комите. Двогодишње комитовање је, под сталним портјерама окупационих снага, било изузетно тешко.

Након дугог верања по васојевићким и кучким селима и планинама, комите одлуче да се придруже српским јединицама на Крфу. Но, послије дуже вратоломије преко Проклетија и албанских насеља до Љеша и Кроје, не могавши стићи до Грчке, послије двије године страдања децембра 1917. године, Радослав-Јагош Вешовић се са својим стрицем ђенералом Радомиром Вешовићем и другима у тој групи враћа завичају, жртвујући себе да би олакшали неподношљив зулум окупатора над народом.

Послије ослобођења 1918. године, биран је за посланика Велике народне скупштине у Подгорици, која је прогласила уједињење Црне Горе са Србијом, чији је он био ватрени поборник.

Једно вријеме је радио у Одсјеку за просвјету Извршног одбора за уједињење, а потом је постављен за директора гимназије у Пећи на којој дужности остаје до 1921. године, када одлази за Београд. Но, Р.Ј. Вешовић није могао бити задовољан са службом само ради пуке егзистенције. У жељу да се посвети науци, одлази у Париз и Лозану, гдје на тамошњим универзитетима наставља са усавршавањем. На Универзитету у Лозани одбранио је докторску дисертацију „Tolstoi et le probleme de education morale et religieuse“ и добио титулу доктора филозофских наука. Дисертација је штампана као посебно издање Универзитета Француске 1931. године, на француском језику.

Од 1930. године, радио је као професор у Сарајеву, интензивно се бавећи науком из области филозофије, историје, педагогије, етике и етнологије.

Поред посебних радова, др Вешовић је објавио око тридесет научних радова, а сарађивао је у гласилима „Ловћенском одјеку“, „Записима“, алманаху „Јужњак“, „Професорском гласнику“, „Књижевном прегледу“, „Новој Европи“, „Делу“ и др., али, његово главно и животно дјело је „Племе Васојевићи“, са картом области Васојевића, која садржи 471 страну са предговором проф. др Јована Ердељановића које је наградила Српска академија наука.

Академик Ј. Ердељановић у предговору каже:

„Велико и знаменито племе српско, Васојевићи, са својим седиштем међу високим планинама… доста дубоко у унутрашњости српске земље и далеко од главних саобраћајница није могло толико долазити у додир с осталим светом (…). Зато о њему имамо веома мало вести из ранијих векова наше историје. (…). Тај тешки задатак узео је на себе госп. др Радослав Вешовић, који му је, као рођени Васојевић, пришао с особитом вољом и љубављу. (…). Велики труд, љубав и пожртвовање које је госп. Вешовић уложио радећи на овом послу, донели су несумљиво обилате и ми му можемо бити искрено захвални, што је нашу науку обогатио једним ваљаним и врло корисним дјелом“, завршава академик Ердељановић.

У Другом свјетском рату није учествовао, али је као српски патриота био одан својој отаџбини и свом страдалничком народу.

Послије ослобођења радио је као професор у гимназији у Беранама гдје је и пензионисан.

Животни принципи су му били морал и етика Лава Толстоја о коме је написао и посебан рад, али које је са осталим радовима изгорело заједно са кућом. Др Вешовић се није женио и није имао потомства. Као пензионер живио је самачким животом у свом родном подпланинском селу Буковој Пољани надомак Колашина, гдје је 15. јануара 1968. године, у 77-тој години живота испустио своју племениту душу. Сахрањен је 17. јануара на сеоском гробљу Метешево уз присуство бројних учесника из андријевачке, беранске, бјелопољске и колашинске општине.

Од посмртних остатака др Вешовића пригодним говорима опростили су се др Божидар Вуковић из Бијелог Поља и Свето Мартиновић, наставник из Бара Краљских.

Из књиге Горана Киковића „Васојевићи у борби за Српско и Југословенско уједињење 1914. до 1918. године“ -Беране 2018.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: