Horizonti kulturne politike Rusije i Evroazije

Piše: Anton Brjukov

Pored očiglednih aspekata globalističkog širenja u Rusiji, kao što su geopolitika i ekonomija, postoji svakako i aspekt kulturološkog širenja.

Treba napomenuti da globalisti koriste „meku moć“ kao jednu od ključnih komponenti hibridnog rata. Manipulacija svešću promenom kulturnog koda je osnovni izazov za države, čije se društvo razlikuje od zapadnog. U suštini, formira se predatorski front kulture, koji promoviše cinizam i pljuvanje na sve ideale i principe. Na ovakav način, preovlađujuća postmoderna zapadna „kultura“ predstavlja, u suštini, osnovni problem.

Nema smisla da se opisuje sve što se dešava u okviru kulturne politike u Rusiji danas. Bolje je zapitati se i iskreno odgovoriti na pitanje: ko, odnosno, šta može da izraste zasnovano na Holivudu, hipsterskoj nedovršenoj umetnosti i degenerativnom „muzičkom okruženju“?

Ako Rusija namerava da nastavi da postoji kao velika sila, kao Imperija (a to je jedina moguća varijanta njenog postojanja), ona treba sistemski da se angažuje na planu kulturne politike. Ovde ćemo pokušati da ponudimo viziju kulturne politike, koju diktira duh Rusije i Evroazije, kao civilizacije. Ovo nije gotov recept, već poziv na otvorenu raspravu.

Protiv postmodernog sveta

Glavna karakteristika kulture Rusije i Evroazije treba da bude, u osnovi, konzervatizam pojmova, međutim, ne samo kao očuvanje i čuvanje prošlosti, već kao organski i dinamički sistem. To znači potpuno odbacivanje ulaska ruske kulture u globalno „otvoreno društvo.“ Mi se prepoznajemo kao neprijatelji otvorenog društva i ponosno izjavljujemo: globalizam – to je neprijatelj. Trebalo bi da se govori o kulturnoj autarhiji, kulturnom suverenitetu Rusije i Evroazije. Država treba da drži pod posebnom kontrolom sve oblasti kulture i važno je da se ovim pitanjima bave ljudi koji znaju.

Cvetajuća složenost kao osnova kulturne politike

Evroazijsku imperiju naseljavaju mnoge etničke grupe. Neophodno je prepoznati apsolutnu vrednost njihovih organskih kultura. Sve što je moguće da se održi ili vrati, treba vratiti. Kultura svake etničke grupe je od neprocenjive vrednosti za državu. Njen nestanak je najveća tragedija.

Vizantizam i novi veliki stil

Jezgro cvetajuće složenosti imperije je svakako kultura ruskog naroda. U svom najvećem ispoljavanju, ova kultura predstavlja spoj vizantijskih principa i ruskih narodnih elemenata. Kada kažemo „ruska kultura“,mi podrazumevamo, ili bi trebalo da podrazumevamo upravo to. Upravo stvaralački pojmovi stilistike Vizantije i moskovske Rusije moraju da formiraju osnovu za veliki stil budućnosti Rusije. Veliki stil ne pretpostavlja kamen kao jedini materijal. Filozof Aleksandar Dugin, u svojoj knjizi „Radikalni subjekt i njegov dvojnik“ piše:

„Mi smo predstavnici civilizacije drveta i zato se naše svođenje svega na runski nivo dekonstrukcije, u pismu može nazvati reductio ad arborem – redukcija do nivoa drveta. I kada budemo u stanju da neke pojave, kao na primer fenomen smrti, o kome ćemo sada da razgovaramo, svedemo do izvora koji vode ka drvetu, tada ćemo se približiti onom značenju izvora, koji se rađa u tom prvobitnom semantičkom prostoru.“

Drvo, kako mu sleduje, treba da bude vraćeno. Ovo je tim pre bitno, ako se osvrnemo na seljačku autarhiju i de-urbanizaciju u kojoj drvo dobija novu aktuelnost.

Velika stepa

Stepska kultura je možda najviše pogrešno tumačena i nepravedno zaboravljena u Rusiji kao sastavni deo ruskog života. A ,upravo je ona, kao što su pisali evroazijski filozofi, odigrala ključnu ulogu u stvaranju simfonijskoglika ruskog naroda. Turanska kultura mora da se očisti od evrocentrističke rasističke klevete i da se vrati ruskom narodu i svim narodima Rusije i Evroazije kao sastavni deo našeg zajedničkog nasleđa. Trebalo bi da budemo ponosni na sve ono što smo nasledili, ne samo iz grčkih i slovenskih kultura, već i na sve što smo nasledili od stepske kulture. Svest o dužnosti i časti, veličanstveni ideali naroda duge pameti nikada nisu izneverili nosioce kulture Velike stepe.

Osnivač Evroazijatstva Nikolaj Trubecskoj je pisao sledeće o uticaju turanske kulture na rusku:

„Rezimirajući sve što je rečeno o ulozi turanskog etno-psihološkog obeležja u ruskom nacionalnom karakteru, može se reći da je u celini ta uloga bila pozitivna. Mana je bila prevelika sporost i neaktivnost u teorijskom razmišljanju.Tog nedostatka se trebalo osloboditi, ali naravno, bez žrtvovanja svih pozitivnih aspekata ruskog nacionalnog tipa, koje su bile proizvod slaganja Istočnog slovenstva sa Turanstvom. Videti u turanskom uticaju samo negativne osobine – nezahvalno je i sa lošom namerom. Imamo pravo da budemo ponosni na naše pretke Turanace, i to ništra manje nego na slovenske pretke i dugujemo zahvalnost i jednima i drugima. Svest o sopstvenoj pripadnosti ne samo arijevskom, već i turanskom psihološkom tipu je neophodna svakom Rusu, koji teži ka ličnoj i nacionalnoj samosvesti“.

Masovna kultura i kultura elite

Naravno, treba konstatovati da se kultura uvek delila na kulturu naroda i kulturu elite. Međutim, u premodernim društvu, bila su to dva slična dela jedne iste kulture, koja su se razlikovala samo u nekim od elemenata. Može se govoriti o sabornosti ruske kulture premoderne epohe. Sa modernizacijom Rusije, počev od Petra Velikog, započeto je raslojavanje kulture masa i kulture elite, koja je počela da se „germanizuje“, da postaje prozapadna, i tako dalje. Ruska kulturna politika treba da nastoji da vrati holizam, jedinstvo kulturnog polja naroda i elite. Trebalo bi da se govori o novom jedinstvu ruske kulture.

Estetska diktatura. Razumeti Konstantina Leontjeva

Veliki ruski mislilac Konstantin Leontjev je predložio estetiku kao kriterijum ocene. Prvenstveno, to znači da pragmatizam i „zdrav razum“ kao konstrukt Moderne odlazi u drugi plan u odnosu na estetsku stranu. Takozvani „zdrav razum“ doneo je Evropskog čoveka iz prostranstva velike umetnosti i tradicije u zatvorenu komoru kancelarije i u tržni centar.

Postmoderna – to nisu samo trgovački centri sa beskonačnim brojem višespranih atrijuma, poslovne zgrade. To je nešto ozbiljnije – ljudsko razaranje, metodički rangirano pod pritiskom „zidova koji padaju i zidova koji dolaze i dezorijentacija zbog složenih prostornih deformacija.

Čovek na fizičkom nivou oseća „svoju rasčlanjenost na detalje“, a tek potom, u sâmoj zgradi pred velikim televizijskim ekranima sa „glamuroznim“ video spotovima, pop-divama i reklamama, dolazi do njegovog pedantnog sklapanja. Ili, izolovan od svih u maloj kancelariji sa specifično belim zidovima i, opet, zakrivljenom prostoru, on gubi kontakt sa spoljnim svetom i uranja u sitnice svog rutinskog života, i bilo bi dobro da mu tamo niko ne smeta, ne izaziva da se njegovo ‘Ja’ povlači. U ovom trenutku, i ono malo što je ostalo od čoveka — nestaje.

Tragični put, koji, je prošao čovek Zapada od Cogito ergo sum do sadašnjeg stanja potpunog raspada je očigledan.U kulturnoj politici države kao osnovi u sistemu procene, treba uzeti u obzir estetski kriterijumi.

Šta god da je u pitanju – arhitektura, skulptura, slikarstvo, muzika, bioskop, pozorište, itd – sve mora da prolazi najstrožiju estetsku cenzuru. Vredi napomenuti da je masovna kultura, naravno, proizvod druge vrste u odnosu na našu elitističku. Na primer, film „za sve“, sa estetskog stanovišta, prvenstveno treba da sadrži osnovne vrednosti naše civilizacije: religije, države, porodice, patriotizma, vojne službe. A više elitne kulture, prema rećima Konstantina Leontjeva:

ʺNe smatrajući da sam obavezan da pročitam sve novo što se piše u svetu, nalazeći da da ne samo što to nije korisno, već i izuzetno štetno, ja čak imam varvarsku hrabrost da se nadam da će čovečanstvo vremenom doći do racionalnog i naučnog do čega je, kažu, došao kalif Omar empirijskim i mističnim putem, do spaljivanja većine bezbojnih i ne-originalnih knjiga. Ja dozvoljavan sebi nadu da će biti uspostavljena nova društva za prečišćavanje mentalnog vazduha, filozofsko – estetsku cenzuru, koja će sa većim zadovoljstvom pružiti šansu najstrašnijim knjigama (strogo ograničavajući njihovu distribuciju) od onoga što je bezbojno i bez karaktera.ʺ

Neka ovaj kriterijum bude univerzalan za celu kulturnu politiku. Efekat takve cenzure biće izrazit, kao i revitalizacija njenog uticaja na umove.

Sumirajući gore rečeno možemo da konstatujemo da, ako želimo da preživimo kao narod, mi hitno moramo da preduzmemo sve mere za očuvanje kulture u Rusiji. S tim, što treba imati u vidu da kulturna politika treba da bude usklađena sa politikom obrazovanja. Potrebna je doslednost i razumevanje onoga što se radi u svi ovim oblastima. U suprotnom, čak i najmodernije opremljena vojska neće spasiti zemlju, jer će generaciji koja je odgajana na modernoj „kulturi,“ odbrana Domovina biti tuđa.

(Izvor: Katehon)