Homo homini lupus

Пише: Александар Цвијић

Брига државе о становништву, учестало се може изједначити са одговорношћу родитеља према сопственоме дјетету. Модерне демократије изродиле су многе од цивилизацијских достигнућа, те истовремено задужиле будућа покољења својим дјелима.

Одговорност се не проводи искључиво кроз тренутне акте, већ се у будућност да улагати годинама, ако не и деценијама унапријед. Велики и можда појединцу несхватљиви потези државе бојили су европску и свјетску прошлост кроз вијекове.
Можда би се некоме Грку, из данашњег турског приобаља, наметнута размјена становништва чинила као какав суров потез у датом тренутку, но тај је поступак довео до каквог таквог мира медју два зараћена народа.
Организовано исељавање Срба из Сарајева, завршетком рата у бившој Социјалистичкој републици Босни и Херцеговини вјероватно и није најтоплије прихваћено медју појединцима, али и оно је, под патронатом западних свјетских демократија, у сарадњи са увијек неопходним домаћим саизвршиоцима, такође донијело мир и спокој на Романију.
Србију и српски је народ, нажалост цивилизацијски значајно десетковала вјековна окупација разних империја, те су њени највећи политички потези у знатној мјери изостали у погодном тренутку.
Поставља се питање како би се данас једна таква држава могла изборити са кризом попут оне која се тренутно одвија у нашем сусједству, у којем је са, у овоме тренутку кризног подручја, евакуисано више десетина хиљада људи, двадесет пет година унапријед. Мало је икада, игдје, толико проницљиво поступљено према становништву, може се рећи и пучанству, те у тој мјери исправно учињена безбједносна процјена ризика и правовремено реаговано.
Изразито демократизовано, данашње црногорско друштво, надасве оно које пати за неком новом реалносћу, која је у трену постала прошлост, од Адама преко Шукрија, све до Еве умије поменути тракторе, одбрану, евакуације. Поука би могла бити да је на нама, више него на било коме другоме, да прихватимо и на бризи се захвалимо онима који, у својој хуманости, унапријед мисле, јер увијек може све изнова подрхтати.
Попут душе мајке, чију главу краси црна марама.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: