Хлеба и игара

Пише: Коста Ненезић

Када су прије 30-ак година прешли праг родне куће, иза себе су оставили привредни, културни и спортски центар Црне Горе. Данас, затичу руину мемљивих зидова, одлазну станицу свршених средњошколаца са картама у једном правцу. По оној народној традицији: “свуда пођи, кући додји”, враћају се на велика врата, тражећи у њему заклон од падавина. Повратак граду, према ком су се опходили као несавјесна дјеца према својим старим и болесним родитељима. Небрига и грубо занемаривање, све до тренутка отварања наслеђа, када у оставинском поступку постају најпажљивији синови и ћерке.

Након битке за Тузи, на ред је дошао и Никшић. А после прозрене методологије “завади па владај”, активирана је још једна: “хлеба и игара”. Грађевински радови, новогодишња декорација, клизалиште, новчане помоћи, након низа година неулагања, су трзаји дављеника који покушава да остане изнад површине воде. Често помислим, прерано је отишао Живко Николић. Какво би данас, “Чудо невиђено”, режирао, а тек: “У име народа”.

Посебно је интересантна видео конференција коју је инжењер пољопривреде обавио са младим људима удаљеним хиљадама миља од свог града. Пољопривредном терминологијом поручио им је да је Никшић увијек био расадник способних генерација. Али за кога? За државе и градове које убирају туђе плодове, без икаквих улагања.