Heroj u belom mantilu
Mišo Vujović
Piše: Mišo Vujović
Bila je zima devedeset treće. Tih dana su poginuli Miloš Vulović i Živko Filipović, vrsni fotoreporteri i snimatelji, a Vlada Vukašinović, novinar TV Novi Sad, je teško ranjen. Milošu su od detonacije popucali unutrašnji organi, Živku je geler ušao iznad kuka i izašao ispod pazuha. Vlada je pokupio preko dvadeset gelera i ostao živ. Božja volja.
Na Ilidži sam od komandanta brigade pukovnika Vlade Radojičića sjajnog oficira čiji je prethodnik pukovnik Borovina poginuo neposredno pred naš dolazak, čuo o priču hrabrom doktoru Laziću dobrovoljcu iz Niša.
Sledeći dan smo se upoznali u bolnici Žica u Blažuju.
O Lazi, rođenom Zemuncu, sa niškim akcentom, već su se ispredale legende.
“Odakle ovde?”, pitam pomalo začuđeno, pozdravljajući se sa tim energičnim i dobroćudnim čovekom.
“Duga priča”, rekao mi je dok smo obilazili ranjenike u improvizovanoj bolnici nastaloj u prostorijama nekadašnje fabrike.
Nakon godinu dana provedenih u Dvoru na Uni, stigao je na Pale odakle se spustio u samo grotlo sarajevskog ratišta, gde je formirao ratnu bolnicu.
Saznao sam da je njegov otac vojni pilot, ratno siroče sa Ozrena, da se odazvao na poziv Vlade Srbije da odradi jednu smenu u Krajini i tamo ostao do uspostavljanja Umpa zona pod zaštitom UN.
Moj imenjak Miodrag Lazić, verovatno najbolji srpski ratni hirurg, spasio je na stotine života samo na Sarajevskom ratištu, nikada nije odstupao. Znao sam ga kratko bio je otvoren,temperamentan i nadasve srčan čovek koji pleni je svojom neposrednošću.
Tog proleća sam mesec dana boravio u Čajniču sa još jednim dobrovoljcem iz Niša pukovnikom Lakijem, Jezdimirom Lakićevićem komandantom artiljerije Hercegivačkog korpusa.
“Poznaješ li doktora Lazića?”, pitao sam ga i ne sluteći da ću jednog dana pišući ove redive o Lazi, evocirati uspomenu i na mog prijatelja Lakija, penzionisanog artiljerca koji je ceo rat proveo na raznim vojištima Bosne i Hercegovine.
Doktor Lazić se časno odužio svom narodu, otadžbini i struci, ni na kraju karijere, narušenog zdravlja,nije uzmakao sa prve linije. Stao je na crtu najpodmuklijem neprijatelju od svih. Verujem da će Srpsko, danas Istočno Sarajevo i Niš znati da cene besmrtno delo doktora Miodraga Lazića.
Sve dok Srpski narod ima ovakve sinove zivece vecno kao i oni u nasim srcima i pamcenju. 25 godina je prica o njmu stajala gurnuta u stranu pod debelim slojem prasine i miko ga nije spominjao. Sada kada je u svom poslednjem jurisu na bolest dao i svoj zivot svi ga se secamo. Bog je uzimajuci nam ga xteo da nas podseti kakvih sve velicina ima medju nama a njega je izdigao donebeskih visina . Umro je junacki kao sto je i ziveo , da je umro u sterosti njegovog lika i dobrih dela secali bi se samo oni kojima je spasao zivot. S L A V A M U . A nama za nauk da ne zaboravljamo takve ljude.
DR. LAZIC, SIN RATNOG SIROCETA SA OZRENA !!!
DUBOK NAKLON I OCU I SINU – PILOTU I LEKARU.
POTRESENA, ALI I OHRABRENA CITAM
PRICU O NEPOBEDIVOSTI NASEG NARODA:
OPET SMO NA ISKUSENJU, ALI PROPASTI NECEMO.
HVALA GOSPODINE VUJOVICU.
,,Heroj u bijelom mantilu,, je zadužio
svojom hrabrošću i vjerom cijeli svoj
rod . Oni u uniforme sa epoletama on u
,,bijelom mantilu ,, pored naših najvećih ratnih heroja ..
,,SLAVA IM I HVALA VJEČNA ,,