Heroina sa bojne njive: Vasilija Vukotić jedina žena učesnik slavne epopeje na Mojkovcu 1916.

Dok se ovog Božića obeležavalo 105 godina od velike bitke, jedne od najsvetlijih u dugoj istoriji Crne Gore i Srbije, prisećali smo se krvavih badnjaka na Mojkovcu, kojima se slavi Roždestvo Hristovo, bez kojih, kako reče jedna žena učesnik te bitke, ne bi bilo ni Vaskrsa na Kajmakčalanu.

A ime te heroine, čija se poruka pamti više od jednog veka je Vasilija Vukotić. Bila je to ćerka glasovitog serdara Janka Vukotića, koji je komandovao Sandžačkom vojskom Kraljevine Crne Gore u neravnopravnoj borbi na Mojkovcu sa daleko nadmoćnijom austrougarskom vojskom. I svoga oca ordonans, pošto Jankov sin Vukašin u vreme istorijske bitke nije bio stasao za vojsku.

Ćerka serdara Janka, jedina je žena učesnik Mojkovačke bitke. Ljudsku klanicu, strahote, patnje, strah, glad i bolest preživela je hrabra Vasilija, koja je pre toga završila Devojačku akademiju na Cetinju, učesnica oba balkanska rata. S obzirom na to da mu je sin jedinac imao sedam godina, slavni strateg poveo je u rat svoju mezimicu Gagunu, kako joj je tepao. Kao ordonans – mlađi oficir na službi komandantu, bila je uz oca u najljućim bitkama, protiv višestruko nadmoćnijeg neprijatelja.

O epopeji na Bojnoj Njivi i Mojkovcu ispredane su mnoge priče, njome su se bavili epski stvaraoci i tako je zauvek sačuvali od zaborava. Krajem 1915. oko pola miliona austrougarskih, nemačkih i bugarskih vojnika napalo je Srbiju, čija se vojska uz teške gubitke povlačila preko Kosova i Metohije, Crne Gore i Albanije, sve do Krfa. Hroničari su zapisali da je kralj Aleksandar Karađorđević uputio istorijski telegram divizijskom generalu Janku Vukotiću u kome se kaže: “Ako, serdare, zadržite neprijatelje 24 časa da prodru na Kosovo, vi ste se odužili srpstvu i slovenstvu!”

Vrela srca Crnogoraca u jednoj od najljućih zima su bila jača od vojnika crno-žute monarhije. A naspram 6.500 boraca Crnogorske sandžačke divizije, stajalo je 20.000 do zuba naoružanih austrougaraskih vojnika. U odlučujućim bitkama 6. i 7. januara 1916. okupator nije uspeo da se probije prema Čakoru. Vojska Kraljevine Srbije povukla se preko Čakora i Podgorice za Albaniju. Jedan deo je to učinio preko Kosova i Metohije, sliva reke Drim, preko Skadra ka albanskom primorju. U toj ljudskoj klanici, grotlu mina i granata, gladi, bolesti, patnji raznoraznih, braća su uspela da spasu braću. Punih 45 dana Crnogorci su branili položaje i odstupnicu srpskoj vojsci, koja je stigla na Krf.

A kako je to izgledalo uoči same bitke i tokom nje, najbolje ilustruju zapisi Vasilije Vukotić, koja je umrla 1977. godine u Beogradu i sahranjena u grobnici svojih roditelja.

– Vojnici i oficiri – piše Vasilija – nasekli badnjake i zapalili veliku vatru, pred zgradom u kojoj se nalazio štab. Vatru je upalio moj otac, pa redom ostali oficiri, bacajući na plamen hrastove grančice. Bila sam jedino žensko čeljade među njima, dočekivala ih sa upaljenom svećom i žitom. A onda planuše puške i označiše početak slavlja. Oko badnjaka koji su lagano sagorevali odjeknuše gusle. Noćas uoči velikog pravoslavnog praznika osećam da svi slute da će sutrašnji dan biti obojen krvlju, da će se sudariti dve vojske, jedna malena, ali hrabra, vojska koja brani svoj krš, svoju čeljad, a druga silna i osvajačka”…

– Borba se rasplamsala, srpska vojska je odmakla – ako mi izginemo ko će da nas osveti i satre švapsku silu – piše dalje Vasilija, opisujući prilaze Mojkovcu gde su zemlja i nebo u plamenu.

– Petar Martinović i serdar Janko posmatraju položaj zahvaćen ognjem i dimom. Pošto učestaše granate, general Martinović reče Janku: “Sklonite se serdare, nije pravo da izgubite život sada kada ste nam najpotrebniji.” Otac ni da se pomeri, odsluškuje bitku.

Uto stiže moj rođak Đuro Vukotić i reče da je Rovački bataljon pod komandom Milinka Vlahovića, pošto je svojim grudima iskidao nekoliko redova žice, kojom se Švaba štitio, uspeo da ga potisne sa Uloševine i da ga razbije i goni. Rovčani su, priča Đuro, jurišali na nož, lomeći sve pred sobom. Napreduju još, razgone neprijatelja i Bog zna gde će se zaustaviti. Kolašinska brigada pod komandom Miloša Medenice u jurišu satire neprijatelja u gustoj šumi. S boka je na neprijatelja udario izviđački odred pod komandom Krsta Popovića. Neprijatelj odstupa preko Bojne Njive i Uloševine, a mrtvi se satima ne mogu prebrojati… – zapisala je Vasilija.

Najviše se pamte reči heroine Vasilije o herojskim i potresnim momentima:

– Da nije bilo onog krvavog Božića na Mojkovcu, ne bi bilo ni Vaskrsa na Kajmakčalanu. Da crnogorski orlovi, oni mladi ljudi, koji u trenu prezreše smrt, svojim grudima ne zatvoriše mojkovačka vrata i tako ne dozvoliše neprijatelju da se javi Srpskoj vojsci u bok i pozadinu, možda bi sudbina Srpstva bila zauvek zapečaćena…

Bez pomena

Crna Gora se nije odužila heroini Vasiliji Vukotić. Nema obeležja, ni jedna ulica, vrtić, škola ili zdravstvena ustanova ne nosi njeno ime. Nema je ni u udžbenicima, ali je ostala u pamćenju naroda. Možda se nešto promeni sa padom režima Mila Đukanovića.

Dva puta se udavala

Vasilija se udavala dva puta, ali nije imala dece. Nije bila dugo u braku sa Nikom Martinovićem, lekarom u Nikšiću, pošto je ubijen 1926. godine od ruke odmetnika koji su likvidirali viđenije građane. Udovica Vasilija obećala je nagradu 50.000 dinara onome ko liši života ubicu Duška Roganovića, a 100.000 dinara onome ko ga vlastima preda živog. Ubica je likvidiran u jednoj zasedi 1927. godine.

Nekoliko godina kasnije udala se za najbližeg saradnika svoga oca, generala Blaža Vrbicu, sa kojim je živela neko vreme u Kragujevcu, pa u Beogradu. Posle smrti generala Vrbice, Vasilija je živela usamljeno i povučeno. Umrla je 20. novembra 1977. godine u osamdeset prvoj godini. Sahranjena je u porodičnoj grobnici Vukotića, na Novom groblju u Beogradu, pored svoga oca serdara Janka Vukotića.

(Novosti)