• Колумне
• Насловна
• Топ 0

Хашки трибунал: Инквизиција за Србе, амнестија за остале

14 сати ‎ ИН4С

Хашки трибунал

Ко држи мач, а ко пише историју

Пише: Мишо Вујовић

„Ако не можете да издржите врућину, не идите у кухињу.“
Овим речима је председник Хашког трибунала Теодор Мерон одговорио на оптужбе да суд у Хагу није независна правосудна институција већ инструмент великих сила.
Али проблем није врућина — већ дим. Историјски дим који се диже са угашеног попришта правде.
Судија Мерон није само администратор пресуда. Он је био диригент читаве оркестриране правне драме. Уместо да суд правно артикулише злочине, он их је селективно кодирао. Уместо истине, испоручена је геополитика. Уместо правде — симболичка казна, али само за једне.

Суд или сценарио?

Под његовим руководством обустављене су или оборене пресуде генералима Готовини и Маркачу, Рамушу Харадинају, генералу Перишићу, Станишићу и Симатовићу. Првостепене казне — високе, симболичне, деловале су као утеха. Али у другом степену, наступала је „виша правда“. Или, боље речено — „виши интереси“.
Дански судија Фредерик Хароф, члан самог суда, у интерном писму изнео је узнемирујуће тврдње:
Теодор Мерон је имао недозвољене контакте са америчким званичницима. Судије су биле под притиском. Одлуке су диктиране из Вашингтона.
За ту истину — Хароф је пензионисан. За ту исту истину — Мерон је награђен мандатом.
Званична статистика којом се Мерон бранио — да је тек 20% оптужених ослобођено — деловала је као уље на ватру. Јер није ствар у броју. Ствар је у структури. Једино Срби су осуђени за „удружени злочиначки подухват“. Једино Срби су криви као народ, системски. Хрвати, Бошњаци, Албанци — били су, по логици Хага, или појединци или одметници. Срби — пројекат.

Геноцид као политичка творевина

Ниједан злочин у новијој историји није добио статус догме као Сребреница. И ниједна правна квалификација није толико поништила концепт правде као она коју је потврдио управо Мерон — да је злочин у Сребреници геноцид.
Правно гледано — геноцид подразумева систематско истребљење целог народа, са намером. У Сребреници је, нажалост, почињен масакр над ратним заробљеницима. То је ратни злочин, али не и геноцид.

Ипак, трибунал је прихватио наратив који је био геополитички користан: потребно је установити српску геноцидност да би се оправдало све што је НАТО радио пре и после 1995. године.
Сребреница је тако постала више од злочина. Постала је догма. Ново Јеванђеље о једној истини. Ко сумња — бива анатемисан. Ко пита — бива проглашен ревизионистом. Ко помене 3.267 српских жртава у Подрињу — бива избрисан из јавног простора.

Хашки суд као оруђе новог поретка

Срби су осуђени на преко 1.150 година затвора.
Хрвати, Бошњаци и Албанци — сви заједно на мање од 300.
У Хагу је умрло више Срба него припадника свих других нација заједно.
Да ли је то правда? Или представа?
Сведочења су нестајала. Сведоци — брутално ућуткивани.
Документи — затамљени.
Чак је и Соња Бисерко признала:
„Многи документи су забрањени за увид. Неки вероватно и због интереса других држава, не само Србије.“
Чији интереси, дакле, пишу пресуде?

ПРЕСЕДАН: Ослобођени — да би били осуђени

Посебну тачку у овој правосудној апсурдности заузима случај Станишић и Симатовић.
Прво су ослобођени. Суд је утврдио:
„Не постоји доказ да су формирали и контролисали паравојне јединице.“
Та пресуда је, макар накратко, срушила наратив о државном злочину. Али уместо закључка, уследио је преседан.
На поновљеном суђењу — без суштински нових доказа — исти људи, за иста дела, бивају осуђени. Суд је исправио сам себе. Или, боље речено — кориговао се у складу са дипломатским потребама.Прво их ослобађамо да бисмо показали „непристраност“.
Онда их осуђујемо — да не остане утисак да нико из Београда није крив.
То више није судска пракса. То је политичка калкулација. Право без принципа. Суд као кулиса.

Чија је правда, и чији је мач?

Да ли је Теодор Мерон заиста неутрални арбитар? Или је, како је тврдио Хароф, човек из мреже која функционише у сенци дипломатије?
Амерички судија јеврејског порекла, који је преживео Холокауст, проглашава Србе геноцидним народом. Не по чињеницама — већ по директиви.
И то баш у време када су НАТО интереси на Балкану захтевали јасан медијски наратив.
Мерон није судио по закону. Он је судио по агенди.
Он је лице правне ревизије. Лице суда који је амнестирао систем, а осудио идентитет. Суд који је пресудио, не само људима, већ — народу.

Маске правде, или лице империје?

Србија није безгрешна. Грешна је што је своју победу поделила са поробљеном браћом даривајући им слободу и на крају и државу. Некима чак и идентитет.
Ни један народ не заслужује да му се суди по шаблону.
Хашки трибунал ће се у уџбеницима представљати као инструмент правде. Али они који су преживели његове пресуде, знају боље.
То није био суд за злочине. То је био суд за симболе.
Симбол зла био је Србин.
Симбол правде НАТО.
Симбол истине Мерон.
А све што није стало у ту шему избрисано је, затамљено, или осуђено као ревизионизам.
Историја ће можда ћутати. Али неће заувек. Јер свака правда коју пише победник — на крају буде прекројена од стране истине.
Теодор Мерон ће ући у историју као човек који је на темељима Холокауста саградио оптужницу против другог народа. Не да би донео правду, већ да би заштитио империју.
Сребреница ће остати трагедија. Али не сме остати мит. Јер мит који замени истину није више меморија. То је уценски механизам.
Правда без истине није правда. Геноцид без контекста није историја — већ инструмент.
А кад мач правде држи невидљива рука — онда не суди суд. Тада суди сила.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: