Haški sud protiv Trampa

Od pojedinaca iz oružanih snaga i Centralnoobaveštajne agencije (CIA) SAD možda će biti traženo da izađu pred stalni Međunarodni krivični sud (MKS) pod optužbom za ratne zločine, sledi iz izveštaja tog tribunala u Hagu. Reč je o slučajevima mučenja pritvorenika u „ratu protiv terorizma”, praksi koja je u međuvremenu delimično ograničena, ali je pobednik na predsedničkim izborima Donald Tramp najavio da će odobriti ponovnu upotrebu zabranjenih, najtežih tehnika – „poboljšanih tehnika ispitivanja”, kako ih je CIA eufemistički nazvala.

Prema nalazima istražitelja MKS, čiji je izveštaj prenela Al Džazira, pripadnici američke armije su odgovorni za torturu nad 61 pritvorenikom u Avganistanu u periodu od prvog maja 2003. do kraja 2014. godine. Operativci CIA su između decembra 2002. i marta 2008. godine mučenju i drugim okrutnostima i napadima na lično dostojanstvo, uključiv i silovanje, podvrgli 27 osoba u Avganistanu, kao i u Poljskoj, Rumuniji i Litvaniji, na čije su teritorije stizali „vanredni transferi” američkih zatočenika s Bliskog istoka osumnjičenih za povezanost s teroristima.

Istražitelji MKS-a najavili su da će vrlo brzo odlučiti da li da zatraže otvaranje „istrage punog obima” u Avganistanu, na osnovu koje bi mogli podići optužnice za ratne zločine. Pentagon je odbio da to komentariše, dok je Stejt department poručio da ne veruje kako je istraga MKS-a „u skladu s pravilima ili prikladna” i da američki istražni sistem „više nego zadovoljava međunarodne standarde”.

SAD, naime, nisu članica tog tribunala. Bil Klinton je pred kraj svog predsedničkog mandata potpisao Rimski sporazum, kojim je on osnovan, ali je njegov naslednik Džordž Buš mlađi opozvao tu odluku, tvrdeći da bi ona mogla izložiti Amerikance „političkom” i „nepravednom” progonu.

Međutim, Avganistan jeste prihvatio nadležnost MKS-a. Pošto su ovde posredi slučajevi koji su se dogodili na njegovoj teritoriji a nisu i verovatno neće ni biti izvedeni pred neki drugi sud, MKS bi, teorijski, mogao pozvati na odgovornost američke vojnike i obaveštajce koji su u Avganistanu mučili zatvorenike.

Bio bi to prvi put da Amerikance goni ovaj sud. Time bi možda delimično utišao prigovore afričkih država, koje predstavljaju najveći regionalni blok u MKS-u, čak i nakon što su njih tri krajem oktobra istupile iz članstva. One su, kako su objasnile, na taj način protestovale jer tribunal gotovo isključivo sudi Afrikancima budući da velike sile, poput SAD, Rusije i Kine, odbijaju njegovu nadležnost, pa bi se u suprotnom, da optužnicom obuhvati i njihove državljane, uvalio u izuzetne poteškoće, i praktične i političke prirode. Još dve afričke zemlje su najavile da će takođe napustiti MKS, pa bi njegova odluka da, uprkos svemu, krene na Amerikance mogla makar potkopati opravdanost afričkih prigovora, koje je trenutno teško osporiti, i pokušati da zaustavi trend osipanja članica i derogiranja te ustanove, koja je trebalo da predstavlja temelj međunarodne krivične pravde.

Vašington u tome sigurno neće pomoći haškom sudu izručenjem američkih državljana koji bi eventualno bili optuženi za ratne zločine. Sad se na to može računati i još manje nego ranije, jer Donald Tramp, koji će primiti dužnost predsednika SAD 20. januara, u kampanji je najavio da će ponovo dozvoliti pun obim „alternativnog skupa procedura”, alternativnih u odnosu na ljudska prava, pošto je to još jedan eufemizam za tehnike mučenja poput lišavanja sna ili „voterbordinga”. Tramp je, štaviše, obećao da će dozvoliti „i vraški gore stvari od voterbordinga”.

Neke od najgorih metoda zlostavljanja zatvorenika zabranjene su aktom iz 2005. godine. Četiri godine kasnije, ubrzo po ulasku u Belu kuću, Barak Obama je doneo predsedničku uredbu kojom je oduzeo pravo CIA da vodi sopstvene centre za pritvor, kakvi su sada pod pažnjom suda u Hagu, kao i da pribegava još nekim od preostalih „poboljšanih tehnika ispitivanja”.

U međuvremenu su zasebne istrage američkog ministarstva pravde, komiteta Senata, FBI i CIA ustanovile da tortura nije pružila vredne i pouzdane podatke u borbi protiv terorizma. Ali, Tramp je tokom kampanje to ignorisao. Kao što je na početku Obaminog mandata bio dovoljan potpis predsednika da, barem zvanično, takvi metodi budu stavljeni van zakona, i sada bi Tramp po ustoličenju mogao lako da dozvoli obaveštajcima i vojnicima na Bliskom istoku da opet posegnu za mučenjem.

U takvu atmosferu u Beloj kući uklopilo bi se i ako bi Tramp, što je mogućnost koja je najavljuje iz njegove Republikanske stranke, na visoke pozicije vratio Džona Boltona, nekadašnjeg zvaničnika Stejt departmenta i ambasadora u Ujedinjenim nacijama, i Džejmsa Vulsija, bivšeg direktora CIA. Obojica su neokonzervativci i zagovornici invazije na Irak, nakon koje je primena torture eksplodirala. U Trampovom timu je već sada Frederik Flajc, koji je, podseća Rojters, bio Boltonov pomoćnik i radio je sa jedinicom CIA koja je konstatovala da Sadam Husein verovatno poseduje oružje za masovno uništenje, što se pokazalo netačnim, ali je poslužilo kao izgovor za vojni upad u Irak.

Njega je podržavao i Tramp, premda je tvrdio drugačije, čak i nakon što su mediji našli snimak njegovog javnog istupa u kojem se založio za tu akciju. Suprotan stav je verovatno delom naknadna pamet, delom napad na Hilari Klinton, koja je takođe podržala invaziju i tek s velikim zakašnjenjem shvatila, kako je rekla, da je ona ipak bila pogrešna. Tako danas Tramp uverava i da je bio protiv intervencije u Libiji, mada je nađen i snimak intervjua u kojem se pita zašto se tamo ne pošalju vojnici, da bi mu kasnije Klintonova kao državni sekretar tu želju ispunila.