Хашки суд – правни монструм усмјерен против Срба и Српске
1 min read
Хашки трибунал је правни монструм који је креирао противправну конструкцију „удружени злочиначки подухват“ само са једним циљем – да путем пресуда Србима делегализује и деконституише Републику Српску, један је од закључака трибине „Хаг и пресуде Хашког трибунала Србима из Републике Српске“, која је вечерас одржана у Београду.
Сенатор Републике Српске Милан Благојевић упозорио је да се пресуде које садрже одредницу „удружени злочиначки подухват“ само слажу, те да ће оне једног дана бити штиво недобронамјерним историчарима да устврде да је Република Српска злочиначка творевина.
– Имам личну потребу да укажем да то није тако и да Хашки трибунал, настао одлуком Савјета безбједности који за то није имао мандат, у свом Статуту нема ниједну правну конструкцију о „удруженом злочиначком подухвату“ – рекао је Благојевић, који је и судија Окружног суда у Бањалуци.
Он каже да чињенице јасно показују да је конструкција „удружени злочиначки подухват“ садржана само у оптужницама и пресудама функционерима Републике Српске и Републике Српске Крајине и у једној првостепеној пресуди шесторици Хрвата из Херцег-Босне, која још није правоснажна.
– Све ово говори о намјерама Хага. У документима Трибунала нећете наћи појам Република Српска, нити Војска Републике Српске. У 2.600 страница пресуде Радовану Караџићу нећете наћи тај појам. Тамо можете наћи само појмове као што су војска „босанских Срба“, устав „босанских Срба“. Све ово излази из сфере права у сферу индокринације – нагласио је Благојевић.
И адвокат из Бањалуке Небојша Пантић каже да је Хашки трибунал правни монструм, јер је настао одлуком Савјета безбједности који за то није имао мандат.
– Да је то тако најбоље илуструје реаговање /некадашњег генералног секретара УН/ Бутроса Галија на оснивање суда, који је тада рекао да је Савјет безбједности тим чином сам себи дао мандат – рекао је Пантић.
+…“Бјеху, брате, да те Бог сачува!
Мало бољи него у Турчина.
Бјеше једна кућа превелика
у којој се грађаху бродови;
ту хиљаде бјеху невољниках,
сви у љута гвожђа попутани,
те грађаху принципу бродове;
ту од плача и љуте невоље
не мили се уљести човјеку.
Једни сужњи бјеху приковани
у путима на веље бродове,
те возаху по мору бродове;
ту их летње горијаше сунце
и дављаху кише и времена,
не могаху из везе шенути,
Но, кâ пашче кад га за тор свежеш,
ту чамају и дневи и ноћи.
Најгоре им пак бјеху тавнице
под дворове ђе дужде стојаше;
у најдубљу јаму коју знадеш
није горе но у њих стојати.
Коњ хоћаше у њима цркнути,
човјек пашче ту свезат не шћаше,
а камоли чојка несретњега;
они људе све тамо везаху
и дављаху у мрачним избама.
Сав протрнем, да их Бог убије,
кад помислим за оно страшило.
Нико жалит не смије никога,
а камоли да му што поможе.
Када виђех витешку невољу,
забоље ме срце, проговорих:
„Што, погани, од људи чините?
Што јуначки људе не смакнете,
што им такве муке ударате?“
Док Грбичић мени попришапта:
„Немој такве говорит ријечи,
не смије се овде право зборит.
Твоја срећа — не разумјеше те“.
И чујте ме што вам данас кажем:
познао сам на оне тавнице
да су божју грдно преступили,
и да ће им царство погинути
и бољима у руке уљести.“