Хандкеов ход по жици: Емир Кустурица представио своју књигу „Видиш ли да не видим“
Фото: З. Јовановић
Најновији приповедачки, списатељски подухват Емира Кустурице, насловљен „Видиш ли да не видим“, нашао се међу репрезентативним корицама Српске књижевне задруге, а претходних дана су о овој са узбуђењем ишчекиваној књизи публици у препуној сали „Иво Андрић“ надахнуто говорили професор др Мило Ломпар и сам аутор.
– Јунак ове књиге је Петер Хандке. Није чест случај да двојица тако изузетно признатих и успешних уметника исказују у исто време један став који нипошто није у сагласности са општим мишљењем. То није безначајна чињеница – рекао је Ломпар.
– Хандке је дуална личност у овој причи: он је Хандке писац али и фиктивни лик, Петер Спалеолог који отеловљује напуштање принципа нужности и вероватности. Срећемо се са Хандкеом кога у Стокхолму, пред саму доделу, притискају да промени став према Србима, али и са Спалеологом који хода на жици над понором изнад реке Дрине, што је ничеански моменат који опседа машту Кустурице, у овој књизи која, самом парадоксалношћу наслова, омогућава читаоцу да види оно што не види и да не види оно што види.
Кустурица се на Ломпарово излагање надовезао речима којима је у салу, и у разговор, призвао Ничеа – ког, како рече, не помиње случајно, већ зато што му је Хандке приликом бројних сусрета похвално говорио о филозофу:
– Ја ћу почети од Бога. Кажу, Ниче је рекао: „Умро је Бог“. Онда је умро Ниче, па је Бог рекао: „Умро је Ниче“.
Кустурица је појаснио да се њему у свакој уметности најважнијом чини – структура уметничког дела, и да и у писању највећим мајсторством сматра остварити како чврсту структуру у коју се сливају различити жанрови, тако и јединствен стил који обједињује различите начине изражавања.
– Путописна линија приче се заснива на нашем путовању у Стокхолм на доделу Нобелове награде, а пред саму доделу пред Петером се појавио један ђаво, сотона који је заправо био и секретар академије, а који му је понудио да промени извесни свој став – и да га заволе сви. Знао је Петер то и сам али и ја сам му рекао: „Ти када би рекао то на шта те он наводи, ови који те поштују и воле одустали би од тебе, а ови који би те као прихватили и заволели би рекли – какав је то карактер“. Тај се реалистични, путописни део укршта са фикцијским у коме Хандке прелази разне светске реке и разне жице али баш када дође на Дрину и на ту сајлу, пада у реку – управо у моментима у којима долази до проглашења добитника Нобелове награде… У таквим монтажним и ритмичним секвенцама одржава се ритам књиге.
