Гуру
1 min read
Мишо Вујовић
Пише: Мишо Вујовић
Пре пар година отишао је отац нације, врховни гуру, идеолог, духовник, психијатар на чијем су канабету лежали сви српски политичари.
Калемар из Велике Дренове сива еминенција, убеђени левичар, за оне са деформисаним осећајем патриотизма – националиста, што он суштински, осим у фолклорном смислу никада није био.
„Национализам“ који му је пришивен након боравка у Хиландару с краја шесдесетих можда је нашао упориште у неким инцидентним тренуцима његовог позног стваралаштва.
Чињеница је да је са хиландарцима садио виноград, да се дружио највише са Митрофаном Хиландарцем који је покушао да му, како је сам сведочио аутору ових редова,приближи Бога. Испоставило се да се тај боравак свео на истраживачку а не на боготражитељску димензију првог писца нације, што је и потврдио у једном интервју с’ краја деведесетих, тврдоњом када би се поново родио не би мењао идеале.
Старац Митрофан је до тог тренутка живео у убеђењу да су хиландарска звона ипак успела нешто да пробуде у његовој души. Од свега пишчеви калеми су се примили у винограду Хиландарском, али код њега је промисао Божја остала нанакалемљена.
Дакле, са истим ентузијазмом писао би оде Маршалу, као што је то некада чинио док је као дворски писац крстарио са вољеним командантом на броду Галеб.
Упућени тврде да је као комесар одреда учествовао у раду партизанског преког суда што му је формацијски и припадало. Педесетих година је свакако дао немерљив допринос у декултуризацији српског народа и његовом отклону од своје епске матрице, вере, завета, обичаја и свега онога што га је одвајало од остале јужнословенске масе утоварене у композицију звану Југославија, чија локомотива је била управо та обезглављена и обездушена Србија.
Отац нације или „српски геџа” како су га звали загребачки пургери, велики пријатељ Мирослава Крлеже, добио је задатак да пише свој рат и мир, да бележи део националне историје на уклопиву идеолошку матрицу која неће вређати фрустрирану “браћу” с’ повијесном рупом или континуитетом подаништва, уједињену у мржњи према својим ослободиоцима.
Одласком Брозове епохе и преласком у фолклорни социјализам са опанцима и шајкачом, касније у клептоманско- либерални капитализам, Калемар излази из сенке, као ауторитет нације постаје председник крње државе, али га одбегла духовна чеда, опседнута својом историјском величином склањају. Званичан инквизитор биће и данас политички актуелни војвода, кога је помагао док је робијао у Зеници. Упућени тврде да га је ископао из проклете авлије и довео у Београд.
Тада је прешао у опозицију и даље вукући потезе из сенке, отворено подржавајући чак и неке антидржавне покрете као што је Отпор у рушењу режима човека огромне харизме али лоше орјентације.
У такозваним демократским или клептоманским променама Отац поново постаје и то остаје до смрти врховни гуру нације већ трансформисане у масу без циља и иметка.
Ових дана запарала ми је знатижељу једна фотографија са прославе девет векова витезова темплара на којој су све само ветерани тајних и јавних служби са озбиљним континуитетом у безбедносним структурама којима је наравно и Покојник припадао. На тој фотографији у челу је песник, актуелан последњих пола века, али у зениту моћи од двехиљадите до данас. Дисидент са свим могућим наградама система, успешан у комунизму, свеприсутан у социјализму, незаобилазан у националним покретима и спасилачким кампањама из којих смо излазили поражени и краћи за комад територије натопљене крвљу, освештане светињама које су опасане бодљикавом жицом. Све те скупе речи отишле су у бесцење, награде, титуле и разне привилегије свеле су седе главе нације на повремене сценске или кабаретске изливе патриотизма под пригушеним светлима. Нови Гуру нације и даље ће потресно на сцени говорити своје стихове, до суза ће својом циничном римом засмејавати публику, али ће вагони и даље остајати заглављени у тунелима нашег слепила, мрака у коме трепери још по нека свећа, мања или већа, упаљена за живе а они други су на земљи већ прошли квалификације за вечну светлост ако и тамо тајна друштва не приређују јавне вечере. Сада бар знамо ко нам Отац нације.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Цењени Мишо Вујовић злоупотребљава песничку слободу која увек изазива питање: „Шта је писац хтео да каже?“
Могао је да напише име песника Темплара на фотографији у челу, да ми поштени читаоци не нагађамо који је тај, или да недајбоже помислимо на неког другог ни кривог ни дужног. То ми личи на систем који сам приметио да употребљавају опајдаре.
Иначе, потпуни промашај у критици Добрице Ћосића, био је у старту када је Ћосић назван „отац нације“. Тај жаргон који употребљавају Хрвати и Другосрбијанци, показује са које стране ветар дува у леђа поштованог Мише Вујовића. Чим се Мишо тако изразио, одмах је његово писаније изгубило моћ да се накалеми на поштеног читаоца. Како може неки Хрват који исмејава Србе, да добије прођу код Србенде? – Никакву.
Из ваше кухиње је изишло и оно ваше исмевање са сликом Цеце Ражњатовић и називањем је „Српска мајка“. Приземни другосрбијански штос који је измислила нека конвертитска ларва.
Кажеш, „фолклорни социјализам са опанцима и шајкачом….“, офираш се као најпримитивнији сорошоид, код којих знамо да речи „фолклорни“, „опанци“, шајкача“….. увек употребљавају у нагативном смислу.
Добрица Ћосић се код нас Срба и Црногораца на Космету прославио 1967. године, када је јединни имао храбрости да стане у нашу одбрану. Сви комунисти су позивали на то да Срби буду мирни када их Шипе малтретирају. Један такозвани стбин, Станоје Аксић високи руководилац, је чак јавно изјавио да га је срамота што је Србин. Чак су се и неки комунисти згражавали над том изјавом.
И онда се појавио Добрица Ћосић који је комитетлијама скресао у брк. Чак је рекао „Ките се значкама Скендер бега“. А један новинар Политике напише да Добрица Ћосић лаже то о значкама, а ја то читам, па подигнем главу, када поред мене пролази Шипо а на грудима значка Скендер бега огромна, у пречнику око 10 cm’. Познавао сам га, то је био Ганија Којловица, бавио се криминалом и волео је да се шепури.
А Миша исмејава, ха, ха, ха, „отац нације“.
А пошто се доказало да је Скендер бег Србин, Сада ће Миша да добије још један аргумент да критикује Добрицу Ћосића. Као, био је против братства-јединства и влазними-башкимија.
Онај „огромне харизме али лоше орјентације“ је такође један од ретких који је стао у нашу одбрану, зато смо га и уздизали толико, ти можеш да се љутиш колико хоћеш. Наравно да је „лоше оријентације“, када је рекао „Нико не сме да вас бије“. Зато сте га ти и Загребачки пургери намрзли толико.
Има још…..али,
питање је да ли ћете се смиловати и ово да објавите.
Kad sam bio mali negdje 4 godine bio je samo jedan osigurac za struju u kuci,bilo je to meni intresanto a narocito okrecanje sata,nije bila ona crvena linija da se vid ,a izgledalo je to kao autobus da ide ,ili pruga tako smo mi to tada zvali.
Jedan dan osigurac otvoren ,vjerovatno izgorio a drugi nije stvaljen,popnem se ja na krevet u stvari na celo od kreveta i gledam ,nema se tu sto mnogo vidjeti ali tako je kad je dijete znatizeljno,i u neko doba stavim ja prst u sredinu kucista ,jedno 4 metra me odbacilo da ni sam neznam kako nijesam ostao prilijepljenn za isti,pocrnio kaziprst kao glamica ali ostao sam ziv.
E kako ces ti Miso posle ovoga neznam,ali si stavio ruku bas kao ja u kuciste osiguraca ,mada nijesam znao sta je to, u stvari niesam znao nista.Ti znas i to dobro,a jos kada napises istinu, e tu nastaju problemi,a i jeste problem.Indentifikacija problema i nije kod nas tako teska ,aili ako pripadas tom ideologu i odreci se njegove ideologije i nije njima tesko,ali kroz nju se zadobila i vlast i polozaj a i danas sluzi kao propusnica za ulazak tamo.
Obicno kazu bio je dobar pisac ,nebih o tome ,nego o Njgovom i cojstvi i nasledstvu koje si dobro u vrlo kartkom tekstu prikazao,nazlost kako napisa :али ће вагони и даље остајати заглављени у тунелима нашег слепила,